Risto Stefov - Articles, Translations & Collaborations

Collapse
X
 
  • Filter
  • Time
  • Show
Clear All
new posts
  • George S.
    Senior Member
    • Aug 2009
    • 10116

    FROM Z’S CORNER





    Did The Ancient Macedonians Speak An Archaic Form Of NorthWestern Greek?


    By 1,150 BC (not long after the fall of proto-Slavic Troy) the Upper proto-Slav Pelasgian Makedonna believers who lived north of Mt.Olympus were being surrounded by Eur-Africans (Greeks) who now bordered their lands.

    It would not be surprising if the Upper proto-Slav Pelasgian Makedonna believers at this stage began adopting an archaic form of northwestern eur-african (Greek) {*before their push south of Mt.Olympus} as it would have been a new phenomenon compared to their milleniums old native proto-Slavic language.

    Those Upper proto-Slav Pelasgian Makedonna believers (some now bi-lingual) who pushed south of Mt.Olympus to conquer the eur-african Mycenaean civilization between 1,150 BC - 950 BC and colonize its lands were the "Dorians".

    Those Upper proto-Slav Pelasgian Makedonna believers (some bi-lingual) who remained north of Mt.Olympus formed the early Argead MakedonnaState in approximately 825 BC.

    So, it would not be surprising if the Ancient Macedonians also spoke an archaic northwestern Greek (eur-african) dialect alongside their native proto-Slavic.

    By A Digest Reader





    Makedonia & Pella Are Slavic Terms


    The Makedonna believing Karan established the early Argead Makedonna state at Argos-Orestikon in approximately 825 BC.

    Karan > Ka-ran - ko-s-dan > Lives-ra - lives-the living-don.

    Argead > A-r - gea-d > Lives-ra - lives-don

    Argos > A-r - "go(s)-po-din" > Lives-ra - lives-the living-don.

    Orestikon > O-re s-ti > Lives-ra - lives-don.

    It would not be surprising if the proto-Slavic statesman Karankostan was bi-lingual and also spoke an archaic northwestern eur-african (Greek) dialect.

    Karan chose the proto-Slavic name Make-don-ia (Mother-Donna-State) for his country, not the eur-african Emathia!!!

    Perdika came to the throne in 650 BC and established Ege, the second Macedonian capital.

    Perdika > Pe-r-di > Lives-ra-don.
    Ege > E-ge-(don) > Lives-the living-don.

    Archelau came to the throne in 413 BC. He is credited for moving the Macedonian principal city from Aegae to Pella.

    Archelau > A-r - che-(don) > Lives-ra - lives-don.
    Pella >Pe-lla > Lives-la.

    *The name Pella itself is proof that the Macedonians were proto-Slav Pelasgian whites!!! (regardless of which alphabet/language the term is written in!)

    By A Digest Reader





    RE: THE PELLA CURSE TABLET -By An Imposter Wannabe (Last Issue)



    Hey imposter wannabe you are nothing more than a Christian turk who was forcibly settled in Greek occupied Macedonia in the 1920's! Lol



    You can't see any proto-Cyrillic writing because your artificial Greek country deliberately refuses to show them as it goes against their interests. Its not rocket science. Infact I wouldn't be surprised if they have destroyed all traces of Slavic writing in that artificial country of yours.



    Funny how this Pella curse tablet convieniently pops up in 1986, not long before Macedonia declared its independence from Yugoslavia.



    Artificial Greece is so shifty I wouldn't be surprised if this tablet is a forgery. There should be many other such tablets and inscriptions if the Ancient Macedonians did indeed speak this language. Where are they? I don't buy it! On the other hand many proto-Slavic inscriptions seem to pop up regularly in the Republic of Macedonia. How is that so!



    By Vlado V.
    "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
    GOTSE DELCEV

    Comment

    • George S.
      Senior Member
      • Aug 2009
      • 10116

      Zdravo Risto,

      I read what you write, and as before, I tell you again, keep writing, and keep posting. Macedonians need to be guided to a common goal, and you are doing exactly that.


      The conspiracy theory, together with the fact the Macedonian nation is constantly divided in several fractions, leads us to the only conclusion: Macedonians need to be guided to a common goal.
      We all want the same, to be who we are, but we wait for someone to make things right. There is no 'someone'.


      We are the ones that must make things right.


      The only way to do it is to tell our stories, to tell who we are everywhere we go, and to ignore the ones that are afraid of our existence.


      We can achieve that with awareness (achieved by writing as you do among other things), by fostering on our culture and folklore, making friends, insisting on being respected for who we are whereever we go, to embrace our Macedonians no matter which background they have (as you previously wrote about), making the Macedonian unity stronger and larger all the time.


      By being who we are, making the Macedonian spirit strong, even people like the defense minister will want to become one of us. And the ex-prime minister/ex-president as well (if he is a lost soul due to thinking he is better than others, then his followers).


      Macedonians have been beaten and terrorized for centuries, making them still suspicious of others and rejecting them. But there is a huge difference today as we are independent, even though it's only at a small part of Macedonian land. We don't have to be afraid anymore. Only to guide ourselves to a common goal. Making the Macedonian-izm stronger.


      Whenever you meet a frustrated Macedonian that starts criticizing etc. just say "I understand you, brother. But..." and continue to show him the real picture, that we are discriminated.

      Golem pozdrav,
      Z. D.,
      Kopenhagen (od Bitola)





      Risto,



      I read this story and it torments me. I was old enough to see it all and participate in action.

      No Macedonian ever believed in CPG, or NOF, NOMS, AFZH.



      All were forced on us by jerk people.



      In your story about Zahariadis in Prague, there was no decision by any plenum to start armed resistance to oust the royalists. When Zahariadis went to see Stalin, he was told to quash any left wing resistance in Greece. But Tito, Dimitrov, faithful to the 1935, and 1947 agreement to create Balkan Federation kept fighting until Stalin reneged this agreement. This agreement was denied by Stalin. Zahariadis knew that and he was a false, pretender revolutionary.



      Our author here seems to be confused, he never mentions the Varkiza agreement and Zahariadis' action to deny it by abstaining from the March elections 1946.



      Dimitrov believed till the last minute, when he was poisoned in Moscow. Tito was left alone to support a ghost revolution. After 1947 CPG under Stalin's orders fought to bring down Tito by using all Macedonians , offering alternative "Free Macedonia".

      All rest is lies, confusion.



      Till this day the CPG, and CPB continue: destroy any trace of Makedonism, Macedonia, Macedonians do not exist: Long live Democracy and Europe. This drama continues but at the end.



      One thing should be remembered: Stalin, Churchill, Zahariadis were fighting to wipe out any trace of Macedonia. They sacrificed 300,000 people Greeks and Macedonians in the Greek islands. Nobody cries for them. People believing in communism have no idea that Judus, Zahariadis lead them to the slaughter, being paid tons of gold by the British to bribed most of the left leaders.



      Have you ever heard of the gold paied by the British to corrupt leaders? 1943-1949.



      Macedonia will triumph.

      Dedo Manu
      "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
      GOTSE DELCEV

      Comment

      • George S.
        Senior Member
        • Aug 2009
        • 10116

        Пишува Тодор ПЕТРОВ





        ЗДРУЖЕНИЕ ЗА ЗАШТИТА НА ЧОВЕКОВИТЕ ПРАВА НА ПРОГОНЕТИТЕ ОД ЕГЕЈСКИОТ ДЕЛ НА МАКЕДОНИЈА ЅВЕЗДА ВЕЛЕС



        СПОМЕН ЗА ЛЕКУВАНИТЕ БОРЦИ НА ДАГ ВО ЈАСЕНОВО 1948 ГОДИНА



        2 март 2013 година, Чашка, Македонија - Во организација на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА Велес и на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН на 3 март, недела, во 12 часот пред болницата во Јасеново, Чашка, велешко, ќе се открие спомен плоча за ранетите борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ), Македонци и Грци, во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, лекувани во болницата во Јасеново.



        Болницата во Јасеново е дел од Антифашистичката војна 1941-1945 година која ја водеа Македонците и Грците и соработката на Народно-ослободителната војска на Македонија (НОВМ) и Народно-ослободителната војска на Грција (ЕЛАС) и Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на Втората Светска Војна во која партизаните на Демократската Армија на Грција (ДАГ) се бореа против грчките монархофашисти. И покрај обвинувањата на Владата во Атина за мешање во внатрешните работи на Грција, Македонија ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување на воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, 15 километри југозападно од Кочани во 1947 година, Катлановска бања до Петровец во 1947-1948 година и Јасеново до Чашка велешко во 1948-1949 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети. На околу 2.500 им биле извршени хируршки интервенции, од кои 200 оперирани починале за време на операцијата. 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во кругот на Катлановска бања и болницата Јасеново, но гробовите до денес не им се откриени.



        Пред спомен-обележјето во Јасеново свежо цвеќе ќе положат делегации на Здружението ЅВЕЗДА од Велес, Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН и на Светскиот Македонски Конгрес.





        ТАЈНАТА НА БОЛНИЦАТА ВО ЈАСЕНОВО - СВЕДОШТВО ЗА МАКЕДОНСКИОТ ХУМАНИЗАМ!



        Пишува Тодор ПЕТРОВ



        Специјалната Болница за белодробни заболувања и туберколоза Јасеново во општина Чашка, велешко, на 400 метри надморска височина, на падините од Јасеновската планина, со таа во Лешок, се единствени во земјава за овие болести. Поради својата местоположба и локацијата во густа шума, пациентите ја нарекуваат македонски Шварцвалд бидејќи таа е вистинска воздушна бања. Од пред десетина години тука се лекуваат и срцеви болни. После 60 години, минатата 2012 година, со инвестиција на Министерство за здравство на Република Македонија, болницата Јасеново беше реновирана, граѓаните на Македонија добија европска болница со високи стандарди: со сончеви колектори, нова амбуланта, болнички стационарен дел со четириесет легла, нова специјалистичка опрема со сите процедури за дијагностика, лекување и рехабилитација на срцевите и белодробните болести.



        Меѓутоа, болницата во Јасеново заслужува посебно внимание, има историска заслуга и значење, затоа што е изградена само за три месеци, од март до јуни 1948 година, за лекување на ранетите Македонци и Грци борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ) во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година.



        Болницата во Јасеново е дел од Антифашистичката војна 1941-1945 година која ја водеа Македонците и Грците, произлезе од соработката на Народно-ослободителната војска на Македонија (НОВМ) и Народно-ослободителната војска на Грција (ЕЛАС) во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на Втората Светска Војна во која партизаните на Демократската Армија на Грција (ДАГ) се бореа против грчките монархофашисти. И покрај обвинувањата на Владата во Атина за мешање во внатрешните работи на Грција, Македонија ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување на воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, 15 километри југозападно од Кочани во 1947 година, Катлановска бања до Петровец во 1947-1948 година и Јасеново до Чашка велешко во 1948-1949 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети. На околу 2.500 им биле извршени хируршки интервенции, од кои 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во кругот на Катлановска бања и болницата Јасеново, но гробовите до денес не им се откриени.



        Договорот меѓу Сталин и Черчил во 1944 година, Грција да и’ припадне како интересна сфера на Велика Британија, а Романија и Бугарија на Русија, ја промени историјата на Грција, на Македонците и на Македонија. Велика Британија заради страв од комунизација на Грција со победата на Комунистичката партија на Грција (КПГ) и ЕЛАС, ги врати монархофашистите на власт кои жестоко почнаа да се пресметуваат со поранешните борци на ЕЛАС, посебно со Македонците кои во Втората Светска Војна најмногу учествуваа и ја помагаа борбата против германските фашисти односно окупатори и нивните соработници грчките монархофашисти. Судирите меѓу единиците на ЕЛАС, од една страна и владината грчка војска со полицијата помогнати од британските единици од друга страна, започнуваат на 4 декември 1944 година во Атина и завршуваат на 12 февруари 1945 година кога во Варкиза, урбанизирана зона која формира дел од општината Вари во јужна Атика, е потпишан договор помеѓу претставниците на грчката влада и претставниците на Народно-ослободителниот фронт на Грција (ЕАМ) за прекинување на граѓанската војна, за формирање на коалициона Влада на Грција, демобилизација на борците на ЕЛАС и предавање на оружјето. Владата формирана на преговорите во Варкиза, наместо да се заложи во Грција да завладеат мирот, слободата и демократијата, им даде неограничени права на новосоздадената војска и жандармерија, да дејствуваат одмазднички, прогонувајќи ги сите кои четири години се бореле против фашистичките окупатори и тие кои ја помагале борбата на ЕЛАС.



        Не можејќи да го спречи овој терор, КПГ и другите демократски сили ја напуштаат коалиционата влада на Грција и започнуваат борба против неа. Ним им беше јасно дека таа борба ќе биде многу тешка, затоа што противниците ја имаа поддршката на САД и од Велика Британија, и затоа КПГ и другите демократски сили на Грција побараа помош од Советскиот Сојуз и соседните држави во кои комунистичките партии беа на власт. Бидејќи ЕЛАС и ЕАМ повеќе ги немаше, тие решија да создадат нова армија со име Демократска Армија на Грција (ДАГ).



        На 2 април 1946 година во Белград во разговорите меѓу КПЈ и КПГ постигнат е договор за помош во воена опрема и оружје, храна, лекови и медицински услуги на болните и ранетите борци во болниците во Македонија. Прифатен е и предлогот, во Политбирото на КПГ да влезе еден Македонец, Паскал Митрески кој во Солун добро соработувал со генерал Маркос, а во Главниот штаб да влезе Џоџо Урдов, истакнат борец за правата на Македонците во Егејска Македонија, како и четири инструктори за обука на борците на ДАГ.



        За болница за ранетите борци на ДАГ бил одбран воен објект кој војската на стара Југославија го изградила во 1930 година на местото наречено Пониква, оддалечено 15 километри од Кочани. Првите ранети во него доаѓаат во средината на јуни, донесени од границата на Кожуф. Поради лошиот пристап и нерасполагање на потребните протетички помагала поради потребата од ампутации на раце или нозе на ранетите, веќе во септември и октомври 1947 година донесено е решение да се бара друг објект за оваа намена.



        Во ноември 1947 година болницата од Пониква е преселена во Катлановска бања. Закопот на починатите борци се решавал со носење земја од нивите, иако тоа многу не помогнало, затоа што поројните дождови често ја носеле и гробовите останувале голи на карпестиот терен.



        Поради барање на околиските одбори на Скопје и Куманово за бањско лекување на граѓаните, пронајдена е нова локација за преселување на болницата. Со германски заробеници, за само три месеци од март до јуни 1948 година изградена е нова болница во Јасеново. Така летото 1948 година започнува со работа болницата во Јасеново, за кусо време болните и ранетите од Катлановска бања биле преселени во болницата во Јасеново. Ранети и болни во Јасеново имало до есента 1949 година, односно до крајот на Граѓанската војна во Грција.



        Поголем број од ранетите Македонци останале во Македонија, а мал број Грци заминале во Бугарија, Унгарија, Романија, Чехословачка и во Советскиот Сојуз. Голем број се вратиле назад на фронтот во Грција.



        Последната битка меѓу владините сили и единиците на ДАГ се одиграле во регионот Грамос, Вичо и Кајмакчалан. Решавачката борба започнува на 10 август 1949 година. На 17 август 1949 година владините сили ја освојуваат планината Вичо, а на 28 август 1949 година и врвот Грамос, висок 2522 метри. Борбите завршиле на 29 и 30 август 1949 година. Во нив учествувале британски авиони спитфаери и американски авиони од типот Хелидверс.



        Тоа сеќавање како строго чувана тајна, денес заслужува внимание и јавно одбележување. Затоа и иницијативата на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес, Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН и Светскиот Македонски Конгрес, за одбележување на местото каде се лекувани ранетите Македонци и Грци борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, како сведоштво за помошта која Македонија им ја даваше на антифашистите и борците за слобода, правда и демократија во јужниот сосед Грција, со уверување дека на тој начин ќе се реши и македонското прашање, ќе се унапреди положбата и правата на Македонците во Грција. Благодарност на сите кои учествувале во изградбата и работата на овие болници, благодарност до медицинскиот персонал, благодарност до сите кои учествувале во организацијата на пречекот и испраќањето на болните и ранетите Македонци и Грци, борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година. Вечна им слава на упокоените за слобода на татковината! Амин!



        (2)



        ЗДРУЖЕНИЕ ЗА ЗАШТИТА НА ЧОВЕКОВИТЕ ПРАВА НА ПРОГОНЕТИТЕ ОД ЕГЕЈСКИОТ ДЕЛ НА МАКЕДОНИЈА ЅВЕЗДА ВЕЛЕС



        ЕГЕЈСКА ВЕЧЕРА ВО ВЕЛЕС



        5 март 2013 година, Велес, Македонија - Во организација на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес неделава во ресторан Лозар на Велешкото езеро се одржа традиционалната Егејска вечер на Македонците од Егејскиот дел на Македонија што живеат во Велес. На вечерта имаше бројни гости Македонци од Егејскиот дел на Македонија и од Штип, Скопје, Кочани, Гевгелија.



        На вечерата присуствуваа пратениците Трајче Димков од Штип и Ѓорѓи Коџабашиев од Велес, како и советници во Советот на општина Велес.



        Присутните ги поздрави претседателот на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес Бошко Божинов, претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов и претседателот на Светскиот Македонски Конгрес Тодор Петров.



        На вечерата имаше богата културно-уметничка програма, со неколку песни настапи Марија Димкова, а со ора од Егејскиот дел на Македонија играорната група “Вила Зора“ од Велес.





        ОБРАЌАЊЕ НА ТОДОР ПЕТРОВ: МАКЕДОНЦИТЕ ЗАЕДНО СО ГРЦИТЕ ЈА ОСЛОБОДИЈА ГРЦИЈА ОД ФАШИСТИТЕ ВО ВТОРАТА СВЕТСКА ВОЈНА!



        Почитуван господине Трајче Димков. Почитуван господине Ѓорѓи Коџабашиев, пратеници во Собранието на Република Македонија, почитувани браќа и сестри Македонци и Македонки. Имам чест да го поздравам и најстариот меѓу нас, роден 1922 година, 91-годишниот Раде Гогов Црноречки, кој бил главен организатор и одговорен за прифатот и лекувањето на ранетите Македонци и Грци борци на Демократската армија на Грција во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, во болниците во Македонија на Пониква, Катлановска Бања и во Јасеново, во периодот од 1947 до 1949 година.



        Денес имавме прекрасен ден, после 64 години, на местото чувано како строга воена тајна, пред Специјалната болница за белодробни заболувања и туберколоза Јасеново во општина Чашка, велешко, поставивме спомен-обележје како сеќавање на ранетите Македонци и Грци борци на Демократската Армија на Грција во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, лекувани во неа во 1948-1949 година.



        Болницата во Јасеново заслужува посебно внимание, затоа што е изградена само за три месеци, од март до јуни 1948 година, за лекување на ранетите борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ), Македонци и Грци, во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, откако претходно прифатот на болните и ранетите започнува во Пониква од јуни до ноември 1947 година, па во Катлановска Бања од ноември 1947 до јули 1948 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети, врз околу 2.500 биле извршени хируршки интервенции, 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во близина на болниците, но гробовите до денес не им се откриени, коските од времето однесени.



        Слава им на упокоените, благодарност до лекарите кои ги лекувале болните и ранетите.



        Денес, со директорот на болницата во Јасеново договоривме спомен-соба за ранетите борци на ДАГ, ќе поведеме иницијатива за ексхумација на стотина закопани од починатите борци на ДАГ, запознавме жив сведок кој точно ја знае локацијата каде упокоените биле закопани, за да им оддадеме христијански и македонски, почит, да ги погребаме достојно во заедничка спомен-костурница за траен помен.



        Веруваме дека оваа средба, во организација на Здружението Ѕвезда од Велес, Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН и Светскиот Македонски Конгрес ќе стане традиционална.



        Исто одбележување ќе имаме и на Пониква кочанско и на Катлановска бања скопско и на Маркова Нога ресенско.



        И бидејќи повторувањето е мајка на знаењето, почитувани браќа и сестри, и покрај се, никогаш да не заборавиме. Со Балканските војни 1912-1913 година, врз Македонија е извршена окупација, врз Македонците е извршен геноцид кој трае до денес. Оваа година се навршуваат 100 години од поделбата на Македонија и Македонците со Букурешкиот договор од 10 август 1913 година. Достојно ќе ја одбележиме со порака за семакедонско помирување и обединување на Македонците од сите делови на Македонија во целиот свет.



        Светскиот Македонски Конгрес иницира собир на сите здруженија на Македонците од Егејскиот дел на Македонија, единствени и обединети, да испратиме силна порака до светот за нашите права и слободи.



        И она што е најважно, зошто е важна Граѓанската војна во Грција за нас Македонците и за Македонија, да знаеме секому да објасниме на генерациите кои растат и на светот. Македонците, заедно со Грците во Втората Светска Војна 1941-1945 година и во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на антифашистичката војна, се бореа против фашистите и ја ослободија Грција од фашизмот. На тој начин се вградија во државноста на Елада и поради тоа им следат сите човекови и граѓански права и слободи, како еднакви меѓу еднаквите и рамноправни со рамноправните.



        За жал, договорот меѓу Сталин и Черчил во 1944 година, Грција да и’ припадне како интересна сфера на Велика Британија, а Романија и Бугарија на Русија, ја промени историјата на Грција, на Македонците и на Македонија. Грчките монархофашисти како соработници на германските, бугарските и италијанските фашисти и окупатори, жестоко се пресметаа со борците на ЕЛАС и ДАГ, посебно со Македонците кои најмногу во нив учествуваа, затоа што Атина се плашеше од автономија на Македонија во рамките на Грција или нејзиното целосно обединување.



        Продолжуваме пред македонските и грчките власти и меѓународната заедница со барањата за враќање на државјанствата и имотите на насилно прогонетите Македонци од Егејскиот дел на Македонија од Балканските војни и Граѓанската војна во Грција. Од Атина бараме извинување за сите историски и општествени неправди, бараме репарации. Некои експерти проценуваат дека станува збор за најмалку 30.000 милијарди евра за експлоатација на природните и културните богатства од окупираните територии на Македонија и штетите врз животите и имотите на насилно прогонетите Македонци од Егејскиот дел на Македонија.



        И покрај се’, Македонија повторно е суверена држава, Македонците повторно се суверена нација и тоа повеќе никој и никогаш не може да го смени. Отфрламе референдум, промена на Уставот и ратификација на меѓународен договор заради промена на државното име Македонија.



        Македонците во целиот свет бараат итен и безусловен прекин на разговорите за промена на државното име Македонија и продолжување на членството во Обединетите Нации и во сите меѓународни организации под државното име Македонија, со можност за употреба на уставната додавка “Република“ како јасна разлика од истоимената северна грчка и југо-западна бугарска провинција Македонија, без латинична транскрипција на македонскиот јазик (RepublikaMakedonija), туку на англиски јазик “Republic of Macedonia“, со меѓународниот код МК односно МКД и нотификација на македонскиот народ и на македонскиот јазик, независно од историските хипотеки. Доколку антимакедонизмот на Елада, грчкиот геноцид врз македонскиот народ и наци-фашистичкото барање на Хеленската Република за промена на државното име Македонија се вредност за солидарност на Брисел и Стразбур со Атина, Македонците го отфрлаат пристапувањето на државата Македонија во сојуз со Европската Унија и НАТО-Алијансата!



        Во Егејскиот дел на Македонија, најчесто на прашањето “Шо ста виа“, Македонците ќе ви одговарат “Ми даљ знајме бе синко, ниа сме тукашни, уд тук сма“. А, на прашањето “А шо ј’зик лафте“, ќе ви одговарат “Ми даљ знајме шо ј’зик лафме, тукашин ј’зик“. Паметам баба ми, Бог да ја прости, протерани од Егејскиот дел на Македонија, од Балканските војни, од Мачуково денес Евзони, кога ќе ја прашав “Добро ма бабо, зар не знаахте шо сма“. Следеше одговорот “Как не знаахме бе синко шо сма, Макидонци сма ниа. Ама не знаахме кој на питуве, грчки, српски или бугарски агенти. Шо деца ги п’ргулта мисичинта. Ќи ти у земат детто уд пред порта, ќи гу утепат на границта и ќи ти гу дунесаа уф с’ндуќ, бигал, ќи кажаа“. Затоа биле тукашни, зборувале тукашен јазик, да се спасат од интернација или ликвидација.



        Ако така било, денес е поинаку. Денес живееме во слободна Македонија, макар на еден дел од етно-историските граници и гордо и гласно велиме: Ние сме Македонци! Нашата држава се вика Македонија, ние сме Македонци, нашиот јазик е македонски!



        Нека Господ Бог не’ благослови сите нас, Бог да ја благослови Македонија! Да Ви даде Господ здравје и живот и за арно да се гледаме. Да живее Македонија! Амин!



        (3)



        ВО ЈАСЕНОВО ОТКРИЕНА СПОМЕН-ПЛОЧА ЗА РАНЕТИТЕ МАКЕДОНЦИ И ГРЦИ БОРЦИ НА ДАГ ВО ГРАЃАНСКАТА ВОЈНА ВО ГРЦИЈА



        4 март 2013 година, Јасеново, Македонија - Во дворот на Специјалната болница за белодробни заболувања во Јасеново неделава беше откриена спомен - плоча за сеќавање на ранетите борци Македонци и Грци, припадници на Демократската армија на Грција (ДАГ), учесници во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, лекувани во оваа болница 1948-1949 година.



        Настанот се одржа во организација на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА Велес и Сојузот на Македонците од Егејот-МАКЕДОН.



        Министерот за труд и социјална политика Спиро Ристовски, кој ја откри спомен плочата, по тој повод изјави дека оваа Влада прва го покренала прашањето на враќање на имотите на Македонците од Егејска Македонија. Со гордост потенцира дека и тој е потомок на деца бегалци од Егејска Македонија и најави дека Владата ќе продолжи да ги подржува сите активности на овие здруженија за поставување и на други спомен обележја во чест на борците од Егејскиот дел на Македонија кои се бореле во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година.



        За настаните во Граѓанската војна во Грција зборуваа проф.д-р Виолета Ачкоска и претседателот на Светскиот Македонски Конгрес Тодор Петров. Присутните ги поздравија претседателот на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес Бошко Божинов и претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов.



        Претседателот на Светскиот Македонски конгрес, Тодор Петров, обраќајќи се пред присутните потсети на настаните кои се случувале во периодот до 1949 година.



        - Македонија ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, 15 километри југозападно од Кочани во 1947 година, Катлановска бања до Петровец во 1947-1948 година и Јасеново до Чашка, велешко во 1948-1949 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6.316 ранети. На околу 2.500 им биле извршени хируршки интервенции, од кои 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време на транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во кругот на Катлановска бања и болницата Јасеново, но гробовите до денес не им се откриени, рече Петров.



        Обврска, според Петров, на овие здруженија е да ги најдат гробовите на загинатите борци Македонци и Грци, да ги ексхумираат и достојно да ги закопаат во заедничка гробница спомен-костурница.



        Раде Гогов Црноречки, автор на книгата “Лекување на борци на ДАГ во Македонија“, како организатор и одговорен во 1947 година, евоцираше спомени за болницата во Јасеново и организацијата на прифатот на болните и ранетите Македонци и грци од Грција во македонските болници борци на Демократската армија на Грција во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година.



        За присутните беше изведена и богата културно-уметничка програма. Извадоци од романите “Црно семе“ и “Црноборје“ читаа учениците Станче Кузмановски и Александра Петровска, а лични творби читаа Кристијан Гуновски, Тања Славева, Ана Марија Џунџева, Иренка Христова, Андреа Арсов и Викторија Петровска, сите ученици во гимназијата “Кочо Рацин“ во Велес, како и поетесите Славјанка Љуткова и Билјана Настоска. Сплет од македонски песни и ора изведоа ансамблот “Распеани Велешани“ и играорната група “Вила Зора“.



        Ѓорѓи Доцев Банев ја рецитираше стихотворбата “Пискотници и денес се слушаат од Грамос, Вич“ од неговата стихозбирка “Пранги“.



        Организаторите на манифестацијата благодарност упатија до општините Чашка и Велес, Специјалната болница за белодробни заболувања во Јасеново, министерството за здравство, КРИН ДОО Прилеп, Здружението за духовно обединување на Сетинци, Попадинци и Круѓодарци од Лерин во Македонија и Свеетскиот Македонски Конгрес, како и на Александар Ѓорѓиев, скулптурката Валентина Стефановска, архитектот Тања Бижинова, Вардар градба Скопје, Хемија комерц Велес, Делта-пром Велес, Ива инжинеринг Велес, АД Димко Митрев Велес, Аграр трејд Велес, Пан-промет Велес, Печатницаи книжарница ИВА 2003 Велес, Павор отпад Велес, Таверна Деспина Велес, Ирена такси Велес и Зага маркети Велес.



        Претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов му врачи посебна плакета на директорот на Специјалната болница за белодробни заболувања во Јасеново Гоце Бузалков.





        ОБРАЌАЊЕ НА ТОДОР ПЕТРОВ: МАКЕДОНЦИТЕ СЕ ВГРАДИЈА ВО ДРЖАВНОСТА НА ЕЛАДА!



        Почитуван отец, почитуван господине Спиро Ристовски министер за труд и социјална политика, почитувани пратеници, почитувани советници, почитувани браќа и сестри Македонци и Македонки, Специјалната Болница за белодробни заболувања и туберколоза Јасеново во општина Чашка, велешко, поради својата местоположба и локација, ја нарекуваат македонски Шварцвалд, бидејќи е вистинска воздушна бања. Денес тука се лекуваат и срцеви болни. Радува што после 60 години, минатата 2012 година, со инвестиција на Министерство за здравство, граѓаните добија реновирана европска болница со високи стандарди. Им посакуваме здравје на сите што овде се лекуваат и плодни резултати на лекарите и вработените.



        Болницата во Јасеново заслужува посебно внимание, затоа што е изградена само за три месеци, од март до јуни 1948 година, за лекување на ранетите борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ), Македонци и Грци, во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, откако претходно прифатот на болните и ранетите започнува во Пониква од јуни до ноември 1947 година, па во Катлановска Бања од ноември 1947 до јули 1948 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети, врз околу 2.500 биле извршени хируршки интервенции, 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. За жал, на починатите, закопани во близина на болниците, гробовите до денес не им се откриени, коските од времето однесени. Разговарав денес со жив сведок, кој за среќа точно ја знае локацијата каде се закопани стотина од упокоените. Ќе поведеме постапка пред надлежните за ексхумација, достојно и христијански да ги закопаме во заедничка спомен-костурница.



        Болницата во Јасеново е дел од Антифашистичката војна 1941-1945 година која ја водеа Македонците и Грците, дело на соработката на Народно-ослободителната војска на Македонија (НОВМ) и Народно-ослободителната војска на Грција (ЕЛАС) и Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на Втората Светска Војна во која партизаните на Демократската Армија на Грција (ДАГ) се бореа против грчките монархофашисти. И покрај обвинувањата на Владата во Атина за мешање во внатрешните работи на Грција, Македонија, ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување на воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, Катлановска бања и Јасеново. И во тоа не погрешивме.



        Тоа сеќавање како најстрого чувана тајна, денес заслужува внимание и одбележување. Затоа и сме овде збрани, да го одбележиме местото каде се лекувани ранетите Македонци и Грци борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, како сведоштво за помошта која Македонија им ја даваше на антифашистите и борците за слобода, правда и демократија во јужниот сосед Грција, со уверување дека на тој начин ќе се придонесе кон решавање на македонското прашање, ќе се унапреди положбата и правата на Македонците во Грција. Благодарност на сите кои учествувале во изградбата и работата на овие болници, благодарност до медицинскиот персонал, благодарност до сите кои учествувале во организацијата на пречекот и испраќањето на болните и ранетите Македонци и Грци, борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година. Вечна им слава на упокоените за слобода на татковината!



        Почитувани браќа и сестри Македонци и Македонки. Со Балканските војни 1912-1913 година, врз Македонија е извршена окупација, врз Македонците е извршен геноцид кој трае до денес. Оваа година се навршуваат 100 години од поделбата на Македонија и Македонците со Букурешкиот договор од 10 август 1913 година. Достојно ќе ја одбележаме со порака за семакедонско помирување и обединување на Македонците од сите делови на Македонија во целиот свет.



        Македонците, заедно со Грците во Втората Светска Војна 1941-1945 година и во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на антифашистичката војна, се бореа против фашистите и ја ослободија Грција од фашизмот. На тој начин се вградија во државноста на Елада и поради тоа им следат сите човекови и граѓански права и слободи, како еднакви меѓу еднаквите и рамноправни со рамноправните.





        СОЈУЗ НА МАКЕДОНЦИТЕ ОД ЕГЕЈОТ МАКЕДОН



        ИЗЛОЖБА “ПРОГОНСТВО ШТО ТРАЕ...“



        22 март 2013 година, Скопје, Македонија - Во организација на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН, денес, петок, со почеток во 11 часот во Народната и универзитетска библиотека “Свети Климент Охридски“ во Скопје ќе биде отворена Изложба “Прогонство што трае...“ посветена на 100 годишнината од Балаканските војни 1912-1913 и 65 годишнината од насилно протераните деца Македонци од Егејскиот дел на Македонија за време на Граѓанската војна во Грција 1946-1949.



        Изложбата ќе ја отвори директорот на НУБ “Свети Климент Охридски“ Миле Бошевски, а присутните ќе ги поздрават проф. д-р Виолета Ачкоска, проф. Славчо Ковиловски, генералниот секретар на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Александар Ѓорѓиев, претседателот на Светскиот Македонски Конгрес Тодор Петров, претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов и претставник на Владата на Република Македонија.



        Програмата пред присутните ќе ја збогатат машката пеачка група Македонија при Ансамблот за народни песни и игри ТАНЕЦ со колаж на македонски народни песни и Ристана Николовска Рина со песни од Егејскиот дел на Македонија, а фрагменти од својот опус за македонската голгота ќе беседат писателите Иван Чаповски, Мирче Нешовски, Петре Наковски и Ристо Јачев.



        Преку богатото културно наследство, преку усното творештво и, особено, преку високите книжевни остварувања на современите македонски писатели, македонскиот народ ја задржува својата автономност и вековна препознатливост. И покрај сите индивидуални и колективни трагедии, тортури, прогонства, застрашувања, бегства, носење на закони за промена на личните и на фамилијарните имиња и на топонимите, ние, благодарение на литературниот влог на писателите родени во Егејска Македонија, во нашата свест ја имаме целосноста на просторот отсликана уверливо, со чувство на литературна инвенција и богата лексичка изразност.



        Преку делата на Ташко Георгиевски, Петар Ширилов, Иван Чаповски, Паскал Гилевски, Ката Мисиркова, Ташко Ширилов, Петре Наковски, Ристо Јачев, Петре Бицевски, Стојан Кочов, Методија Тошевски, Кица Барџиева-Колбе, Јован Парлапанов, Коле Мангов, Ристо Кирјазовски и други, во нашата меморија ги имаме прадедовските имиња на градовите, селата, реките, планините и на сите места и белези што се нарекувале со нашите вековни имиња. Ги имаме автентичните имиња на Кронцелево, Сетина, Крушодари, Крчишта, Свети Герман, Горничево, Сетома, Чеган, Пожарско, Костур, Воден, Родево, Пела, Кукуш, Баница, Лерин, Д’мбени, В’мбел, Бапчор, Калјари, Ранци, Трсје, Жупаништа, Шестеово, Загоричани, Габреш, Черешница, Овчарани, Тиолишта и многу други населби населени со етнички Македонци.



        Творештвото на оваа група писатели е препознатлив амблем за македонското опстојување и визит-карта за препознавање на географските имиња, на топонимите и на личните имиња и презимиња во Егејска Македонија. Тоа директно или индиректно допира до читателите, ги буди чувствата на носталгија, но и на тревога, ја бара смислата за нашето постоење на балканските ветрометини. Во нивните книги се поставува прашањето за човечкото достоинство и за македонското талкање, измачување, одродување, уништување, а над сč, постојано нагласеното чувството за македонскиот непокор низ вековите.



        Во подготовката на изложбата учествуваа, изборот на книги и фотографии го извршија, Ники Кирјазовска Јовановиќ, Славчо Ковилоски, Ташко Јованов и Александар Ѓорѓиев.



        Изложбата за посетителите ќе биде отворена од 22 до 30 март годинава.





        ======oOo======



        If you have something to say or if you want to know something, this is the forum for you. Please write to us and we will publish your thoughts in this Digest. Try and keep it simple and brief, no longer than a page. Please send your comments to Risto Stefov at [email protected].
        "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
        GOTSE DELCEV

        Comment

        • George S.
          Senior Member
          • Aug 2009
          • 10116

          Пишува Тодор ПЕТРОВ





          ЗДРУЖЕНИЕ ЗА ЗАШТИТА НА ЧОВЕКОВИТЕ ПРАВА НА ПРОГОНЕТИТЕ ОД ЕГЕЈСКИОТ ДЕЛ НА МАКЕДОНИЈА ЅВЕЗДА ВЕЛЕС



          СПОМЕН ЗА ЛЕКУВАНИТЕ БОРЦИ НА ДАГ ВО ЈАСЕНОВО 1948 ГОДИНА



          2 март 2013 година, Чашка, Македонија - Во организација на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА Велес и на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН на 3 март, недела, во 12 часот пред болницата во Јасеново, Чашка, велешко, ќе се открие спомен плоча за ранетите борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ), Македонци и Грци, во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, лекувани во болницата во Јасеново.



          Болницата во Јасеново е дел од Антифашистичката војна 1941-1945 година која ја водеа Македонците и Грците и соработката на Народно-ослободителната војска на Македонија (НОВМ) и Народно-ослободителната војска на Грција (ЕЛАС) и Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на Втората Светска Војна во која партизаните на Демократската Армија на Грција (ДАГ) се бореа против грчките монархофашисти. И покрај обвинувањата на Владата во Атина за мешање во внатрешните работи на Грција, Македонија ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување на воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, 15 километри југозападно од Кочани во 1947 година, Катлановска бања до Петровец во 1947-1948 година и Јасеново до Чашка велешко во 1948-1949 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети. На околу 2.500 им биле извршени хируршки интервенции, од кои 200 оперирани починале за време на операцијата. 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во кругот на Катлановска бања и болницата Јасеново, но гробовите до денес не им се откриени.



          Пред спомен-обележјето во Јасеново свежо цвеќе ќе положат делегации на Здружението ЅВЕЗДА од Велес, Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН и на Светскиот Македонски Конгрес.





          ТАЈНАТА НА БОЛНИЦАТА ВО ЈАСЕНОВО - СВЕДОШТВО ЗА МАКЕДОНСКИОТ ХУМАНИЗАМ!



          Пишува Тодор ПЕТРОВ



          Специјалната Болница за белодробни заболувања и туберколоза Јасеново во општина Чашка, велешко, на 400 метри надморска височина, на падините од Јасеновската планина, со таа во Лешок, се единствени во земјава за овие болести. Поради својата местоположба и локацијата во густа шума, пациентите ја нарекуваат македонски Шварцвалд бидејќи таа е вистинска воздушна бања. Од пред десетина години тука се лекуваат и срцеви болни. После 60 години, минатата 2012 година, со инвестиција на Министерство за здравство на Република Македонија, болницата Јасеново беше реновирана, граѓаните на Македонија добија европска болница со високи стандарди: со сончеви колектори, нова амбуланта, болнички стационарен дел со четириесет легла, нова специјалистичка опрема со сите процедури за дијагностика, лекување и рехабилитација на срцевите и белодробните болести.



          Меѓутоа, болницата во Јасеново заслужува посебно внимание, има историска заслуга и значење, затоа што е изградена само за три месеци, од март до јуни 1948 година, за лекување на ранетите Македонци и Грци борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ) во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година.



          Болницата во Јасеново е дел од Антифашистичката војна 1941-1945 година која ја водеа Македонците и Грците, произлезе од соработката на Народно-ослободителната војска на Македонија (НОВМ) и Народно-ослободителната војска на Грција (ЕЛАС) во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на Втората Светска Војна во која партизаните на Демократската Армија на Грција (ДАГ) се бореа против грчките монархофашисти. И покрај обвинувањата на Владата во Атина за мешање во внатрешните работи на Грција, Македонија ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување на воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, 15 километри југозападно од Кочани во 1947 година, Катлановска бања до Петровец во 1947-1948 година и Јасеново до Чашка велешко во 1948-1949 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети. На околу 2.500 им биле извршени хируршки интервенции, од кои 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во кругот на Катлановска бања и болницата Јасеново, но гробовите до денес не им се откриени.



          Договорот меѓу Сталин и Черчил во 1944 година, Грција да и’ припадне како интересна сфера на Велика Британија, а Романија и Бугарија на Русија, ја промени историјата на Грција, на Македонците и на Македонија. Велика Британија заради страв од комунизација на Грција со победата на Комунистичката партија на Грција (КПГ) и ЕЛАС, ги врати монархофашистите на власт кои жестоко почнаа да се пресметуваат со поранешните борци на ЕЛАС, посебно со Македонците кои во Втората Светска Војна најмногу учествуваа и ја помагаа борбата против германските фашисти односно окупатори и нивните соработници грчките монархофашисти. Судирите меѓу единиците на ЕЛАС, од една страна и владината грчка војска со полицијата помогнати од британските единици од друга страна, започнуваат на 4 декември 1944 година во Атина и завршуваат на 12 февруари 1945 година кога во Варкиза, урбанизирана зона која формира дел од општината Вари во јужна Атика, е потпишан договор помеѓу претставниците на грчката влада и претставниците на Народно-ослободителниот фронт на Грција (ЕАМ) за прекинување на граѓанската војна, за формирање на коалициона Влада на Грција, демобилизација на борците на ЕЛАС и предавање на оружјето. Владата формирана на преговорите во Варкиза, наместо да се заложи во Грција да завладеат мирот, слободата и демократијата, им даде неограничени права на новосоздадената војска и жандармерија, да дејствуваат одмазднички, прогонувајќи ги сите кои четири години се бореле против фашистичките окупатори и тие кои ја помагале борбата на ЕЛАС.



          Не можејќи да го спречи овој терор, КПГ и другите демократски сили ја напуштаат коалиционата влада на Грција и започнуваат борба против неа. Ним им беше јасно дека таа борба ќе биде многу тешка, затоа што противниците ја имаа поддршката на САД и од Велика Британија, и затоа КПГ и другите демократски сили на Грција побараа помош од Советскиот Сојуз и соседните држави во кои комунистичките партии беа на власт. Бидејќи ЕЛАС и ЕАМ повеќе ги немаше, тие решија да создадат нова армија со име Демократска Армија на Грција (ДАГ).



          На 2 април 1946 година во Белград во разговорите меѓу КПЈ и КПГ постигнат е договор за помош во воена опрема и оружје, храна, лекови и медицински услуги на болните и ранетите борци во болниците во Македонија. Прифатен е и предлогот, во Политбирото на КПГ да влезе еден Македонец, Паскал Митрески кој во Солун добро соработувал со генерал Маркос, а во Главниот штаб да влезе Џоџо Урдов, истакнат борец за правата на Македонците во Егејска Македонија, како и четири инструктори за обука на борците на ДАГ.



          За болница за ранетите борци на ДАГ бил одбран воен објект кој војската на стара Југославија го изградила во 1930 година на местото наречено Пониква, оддалечено 15 километри од Кочани. Првите ранети во него доаѓаат во средината на јуни, донесени од границата на Кожуф. Поради лошиот пристап и нерасполагање на потребните протетички помагала поради потребата од ампутации на раце или нозе на ранетите, веќе во септември и октомври 1947 година донесено е решение да се бара друг објект за оваа намена.



          Во ноември 1947 година болницата од Пониква е преселена во Катлановска бања. Закопот на починатите борци се решавал со носење земја од нивите, иако тоа многу не помогнало, затоа што поројните дождови често ја носеле и гробовите останувале голи на карпестиот терен.



          Поради барање на околиските одбори на Скопје и Куманово за бањско лекување на граѓаните, пронајдена е нова локација за преселување на болницата. Со германски заробеници, за само три месеци од март до јуни 1948 година изградена е нова болница во Јасеново. Така летото 1948 година започнува со работа болницата во Јасеново, за кусо време болните и ранетите од Катлановска бања биле преселени во болницата во Јасеново. Ранети и болни во Јасеново имало до есента 1949 година, односно до крајот на Граѓанската војна во Грција.



          Поголем број од ранетите Македонци останале во Македонија, а мал број Грци заминале во Бугарија, Унгарија, Романија, Чехословачка и во Советскиот Сојуз. Голем број се вратиле назад на фронтот во Грција.



          Последната битка меѓу владините сили и единиците на ДАГ се одиграле во регионот Грамос, Вичо и Кајмакчалан. Решавачката борба започнува на 10 август 1949 година. На 17 август 1949 година владините сили ја освојуваат планината Вичо, а на 28 август 1949 година и врвот Грамос, висок 2522 метри. Борбите завршиле на 29 и 30 август 1949 година. Во нив учествувале британски авиони спитфаери и американски авиони од типот Хелидверс.



          Тоа сеќавање како строго чувана тајна, денес заслужува внимание и јавно одбележување. Затоа и иницијативата на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес, Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН и Светскиот Македонски Конгрес, за одбележување на местото каде се лекувани ранетите Македонци и Грци борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, како сведоштво за помошта која Македонија им ја даваше на антифашистите и борците за слобода, правда и демократија во јужниот сосед Грција, со уверување дека на тој начин ќе се реши и македонското прашање, ќе се унапреди положбата и правата на Македонците во Грција. Благодарност на сите кои учествувале во изградбата и работата на овие болници, благодарност до медицинскиот персонал, благодарност до сите кои учествувале во организацијата на пречекот и испраќањето на болните и ранетите Македонци и Грци, борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година. Вечна им слава на упокоените за слобода на татковината! Амин!



          (2)



          ЗДРУЖЕНИЕ ЗА ЗАШТИТА НА ЧОВЕКОВИТЕ ПРАВА НА ПРОГОНЕТИТЕ ОД ЕГЕЈСКИОТ ДЕЛ НА МАКЕДОНИЈА ЅВЕЗДА ВЕЛЕС



          ЕГЕЈСКА ВЕЧЕРА ВО ВЕЛЕС



          5 март 2013 година, Велес, Македонија - Во организација на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес неделава во ресторан Лозар на Велешкото езеро се одржа традиционалната Егејска вечер на Македонците од Егејскиот дел на Македонија што живеат во Велес. На вечерта имаше бројни гости Македонци од Егејскиот дел на Македонија и од Штип, Скопје, Кочани, Гевгелија.



          На вечерата присуствуваа пратениците Трајче Димков од Штип и Ѓорѓи Коџабашиев од Велес, како и советници во Советот на општина Велес.



          Присутните ги поздрави претседателот на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес Бошко Божинов, претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов и претседателот на Светскиот Македонски Конгрес Тодор Петров.



          На вечерата имаше богата културно-уметничка програма, со неколку песни настапи Марија Димкова, а со ора од Егејскиот дел на Македонија играорната група “Вила Зора“ од Велес.





          ОБРАЌАЊЕ НА ТОДОР ПЕТРОВ: МАКЕДОНЦИТЕ ЗАЕДНО СО ГРЦИТЕ ЈА ОСЛОБОДИЈА ГРЦИЈА ОД ФАШИСТИТЕ ВО ВТОРАТА СВЕТСКА ВОЈНА!



          Почитуван господине Трајче Димков. Почитуван господине Ѓорѓи Коџабашиев, пратеници во Собранието на Република Македонија, почитувани браќа и сестри Македонци и Македонки. Имам чест да го поздравам и најстариот меѓу нас, роден 1922 година, 91-годишниот Раде Гогов Црноречки, кој бил главен организатор и одговорен за прифатот и лекувањето на ранетите Македонци и Грци борци на Демократската армија на Грција во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, во болниците во Македонија на Пониква, Катлановска Бања и во Јасеново, во периодот од 1947 до 1949 година.



          Денес имавме прекрасен ден, после 64 години, на местото чувано како строга воена тајна, пред Специјалната болница за белодробни заболувања и туберколоза Јасеново во општина Чашка, велешко, поставивме спомен-обележје како сеќавање на ранетите Македонци и Грци борци на Демократската Армија на Грција во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, лекувани во неа во 1948-1949 година.



          Болницата во Јасеново заслужува посебно внимание, затоа што е изградена само за три месеци, од март до јуни 1948 година, за лекување на ранетите борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ), Македонци и Грци, во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, откако претходно прифатот на болните и ранетите започнува во Пониква од јуни до ноември 1947 година, па во Катлановска Бања од ноември 1947 до јули 1948 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети, врз околу 2.500 биле извршени хируршки интервенции, 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во близина на болниците, но гробовите до денес не им се откриени, коските од времето однесени.



          Слава им на упокоените, благодарност до лекарите кои ги лекувале болните и ранетите.



          Денес, со директорот на болницата во Јасеново договоривме спомен-соба за ранетите борци на ДАГ, ќе поведеме иницијатива за ексхумација на стотина закопани од починатите борци на ДАГ, запознавме жив сведок кој точно ја знае локацијата каде упокоените биле закопани, за да им оддадеме христијански и македонски, почит, да ги погребаме достојно во заедничка спомен-костурница за траен помен.



          Веруваме дека оваа средба, во организација на Здружението Ѕвезда од Велес, Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН и Светскиот Македонски Конгрес ќе стане традиционална.



          Исто одбележување ќе имаме и на Пониква кочанско и на Катлановска бања скопско и на Маркова Нога ресенско.



          И бидејќи повторувањето е мајка на знаењето, почитувани браќа и сестри, и покрај се, никогаш да не заборавиме. Со Балканските војни 1912-1913 година, врз Македонија е извршена окупација, врз Македонците е извршен геноцид кој трае до денес. Оваа година се навршуваат 100 години од поделбата на Македонија и Македонците со Букурешкиот договор од 10 август 1913 година. Достојно ќе ја одбележиме со порака за семакедонско помирување и обединување на Македонците од сите делови на Македонија во целиот свет.



          Светскиот Македонски Конгрес иницира собир на сите здруженија на Македонците од Егејскиот дел на Македонија, единствени и обединети, да испратиме силна порака до светот за нашите права и слободи.



          И она што е најважно, зошто е важна Граѓанската војна во Грција за нас Македонците и за Македонија, да знаеме секому да објасниме на генерациите кои растат и на светот. Македонците, заедно со Грците во Втората Светска Војна 1941-1945 година и во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на антифашистичката војна, се бореа против фашистите и ја ослободија Грција од фашизмот. На тој начин се вградија во државноста на Елада и поради тоа им следат сите човекови и граѓански права и слободи, како еднакви меѓу еднаквите и рамноправни со рамноправните.



          За жал, договорот меѓу Сталин и Черчил во 1944 година, Грција да и’ припадне како интересна сфера на Велика Британија, а Романија и Бугарија на Русија, ја промени историјата на Грција, на Македонците и на Македонија. Грчките монархофашисти како соработници на германските, бугарските и италијанските фашисти и окупатори, жестоко се пресметаа со борците на ЕЛАС и ДАГ, посебно со Македонците кои најмногу во нив учествуваа, затоа што Атина се плашеше од автономија на Македонија во рамките на Грција или нејзиното целосно обединување.



          Продолжуваме пред македонските и грчките власти и меѓународната заедница со барањата за враќање на државјанствата и имотите на насилно прогонетите Македонци од Егејскиот дел на Македонија од Балканските војни и Граѓанската војна во Грција. Од Атина бараме извинување за сите историски и општествени неправди, бараме репарации. Некои експерти проценуваат дека станува збор за најмалку 30.000 милијарди евра за експлоатација на природните и културните богатства од окупираните територии на Македонија и штетите врз животите и имотите на насилно прогонетите Македонци од Егејскиот дел на Македонија.



          И покрај се’, Македонија повторно е суверена држава, Македонците повторно се суверена нација и тоа повеќе никој и никогаш не може да го смени. Отфрламе референдум, промена на Уставот и ратификација на меѓународен договор заради промена на државното име Македонија.



          Македонците во целиот свет бараат итен и безусловен прекин на разговорите за промена на државното име Македонија и продолжување на членството во Обединетите Нации и во сите меѓународни организации под државното име Македонија, со можност за употреба на уставната додавка “Република“ како јасна разлика од истоимената северна грчка и југо-западна бугарска провинција Македонија, без латинична транскрипција на македонскиот јазик (RepublikaMakedonija), туку на англиски јазик “Republic of Macedonia“, со меѓународниот код МК односно МКД и нотификација на македонскиот народ и на македонскиот јазик, независно од историските хипотеки. Доколку антимакедонизмот на Елада, грчкиот геноцид врз македонскиот народ и наци-фашистичкото барање на Хеленската Република за промена на државното име Македонија се вредност за солидарност на Брисел и Стразбур со Атина, Македонците го отфрлаат пристапувањето на државата Македонија во сојуз со Европската Унија и НАТО-Алијансата!



          Во Егејскиот дел на Македонија, најчесто на прашањето “Шо ста виа“, Македонците ќе ви одговарат “Ми даљ знајме бе синко, ниа сме тукашни, уд тук сма“. А, на прашањето “А шо ј’зик лафте“, ќе ви одговарат “Ми даљ знајме шо ј’зик лафме, тукашин ј’зик“. Паметам баба ми, Бог да ја прости, протерани од Егејскиот дел на Македонија, од Балканските војни, од Мачуково денес Евзони, кога ќе ја прашав “Добро ма бабо, зар не знаахте шо сма“. Следеше одговорот “Как не знаахме бе синко шо сма, Макидонци сма ниа. Ама не знаахме кој на питуве, грчки, српски или бугарски агенти. Шо деца ги п’ргулта мисичинта. Ќи ти у земат детто уд пред порта, ќи гу утепат на границта и ќи ти гу дунесаа уф с’ндуќ, бигал, ќи кажаа“. Затоа биле тукашни, зборувале тукашен јазик, да се спасат од интернација или ликвидација.



          Ако така било, денес е поинаку. Денес живееме во слободна Македонија, макар на еден дел од етно-историските граници и гордо и гласно велиме: Ние сме Македонци! Нашата држава се вика Македонија, ние сме Македонци, нашиот јазик е македонски!



          Нека Господ Бог не’ благослови сите нас, Бог да ја благослови Македонија! Да Ви даде Господ здравје и живот и за арно да се гледаме. Да живее Македонија! Амин!



          (3)



          ВО ЈАСЕНОВО ОТКРИЕНА СПОМЕН-ПЛОЧА ЗА РАНЕТИТЕ МАКЕДОНЦИ И ГРЦИ БОРЦИ НА ДАГ ВО ГРАЃАНСКАТА ВОЈНА ВО ГРЦИЈА



          4 март 2013 година, Јасеново, Македонија - Во дворот на Специјалната болница за белодробни заболувања во Јасеново неделава беше откриена спомен - плоча за сеќавање на ранетите борци Македонци и Грци, припадници на Демократската армија на Грција (ДАГ), учесници во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, лекувани во оваа болница 1948-1949 година.



          Настанот се одржа во организација на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА Велес и Сојузот на Македонците од Егејот-МАКЕДОН.



          Министерот за труд и социјална политика Спиро Ристовски, кој ја откри спомен плочата, по тој повод изјави дека оваа Влада прва го покренала прашањето на враќање на имотите на Македонците од Егејска Македонија. Со гордост потенцира дека и тој е потомок на деца бегалци од Егејска Македонија и најави дека Владата ќе продолжи да ги подржува сите активности на овие здруженија за поставување и на други спомен обележја во чест на борците од Егејскиот дел на Македонија кои се бореле во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година.



          За настаните во Граѓанската војна во Грција зборуваа проф.д-р Виолета Ачкоска и претседателот на Светскиот Македонски Конгрес Тодор Петров. Присутните ги поздравија претседателот на Здружението за заштита на човековите права на прогонетите од Егејскиот дел на Македонија ЅВЕЗДА од Велес Бошко Божинов и претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов.



          Претседателот на Светскиот Македонски конгрес, Тодор Петров, обраќајќи се пред присутните потсети на настаните кои се случувале во периодот до 1949 година.



          - Македонија ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, 15 километри југозападно од Кочани во 1947 година, Катлановска бања до Петровец во 1947-1948 година и Јасеново до Чашка, велешко во 1948-1949 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6.316 ранети. На околу 2.500 им биле извршени хируршки интервенции, од кои 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време на транспортот, а 46 биле донесени мртви. Починатите се закопани во кругот на Катлановска бања и болницата Јасеново, но гробовите до денес не им се откриени, рече Петров.



          Обврска, според Петров, на овие здруженија е да ги најдат гробовите на загинатите борци Македонци и Грци, да ги ексхумираат и достојно да ги закопаат во заедничка гробница спомен-костурница.



          Раде Гогов Црноречки, автор на книгата “Лекување на борци на ДАГ во Македонија“, како организатор и одговорен во 1947 година, евоцираше спомени за болницата во Јасеново и организацијата на прифатот на болните и ранетите Македонци и грци од Грција во македонските болници борци на Демократската армија на Грција во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година.



          За присутните беше изведена и богата културно-уметничка програма. Извадоци од романите “Црно семе“ и “Црноборје“ читаа учениците Станче Кузмановски и Александра Петровска, а лични творби читаа Кристијан Гуновски, Тања Славева, Ана Марија Џунџева, Иренка Христова, Андреа Арсов и Викторија Петровска, сите ученици во гимназијата “Кочо Рацин“ во Велес, како и поетесите Славјанка Љуткова и Билјана Настоска. Сплет од македонски песни и ора изведоа ансамблот “Распеани Велешани“ и играорната група “Вила Зора“.



          Ѓорѓи Доцев Банев ја рецитираше стихотворбата “Пискотници и денес се слушаат од Грамос, Вич“ од неговата стихозбирка “Пранги“.



          Организаторите на манифестацијата благодарност упатија до општините Чашка и Велес, Специјалната болница за белодробни заболувања во Јасеново, министерството за здравство, КРИН ДОО Прилеп, Здружението за духовно обединување на Сетинци, Попадинци и Круѓодарци од Лерин во Македонија и Свеетскиот Македонски Конгрес, како и на Александар Ѓорѓиев, скулптурката Валентина Стефановска, архитектот Тања Бижинова, Вардар градба Скопје, Хемија комерц Велес, Делта-пром Велес, Ива инжинеринг Велес, АД Димко Митрев Велес, Аграр трејд Велес, Пан-промет Велес, Печатницаи книжарница ИВА 2003 Велес, Павор отпад Велес, Таверна Деспина Велес, Ирена такси Велес и Зага маркети Велес.



          Претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов му врачи посебна плакета на директорот на Специјалната болница за белодробни заболувања во Јасеново Гоце Бузалков.





          ОБРАЌАЊЕ НА ТОДОР ПЕТРОВ: МАКЕДОНЦИТЕ СЕ ВГРАДИЈА ВО ДРЖАВНОСТА НА ЕЛАДА!



          Почитуван отец, почитуван господине Спиро Ристовски министер за труд и социјална политика, почитувани пратеници, почитувани советници, почитувани браќа и сестри Македонци и Македонки, Специјалната Болница за белодробни заболувања и туберколоза Јасеново во општина Чашка, велешко, поради својата местоположба и локација, ја нарекуваат македонски Шварцвалд, бидејќи е вистинска воздушна бања. Денес тука се лекуваат и срцеви болни. Радува што после 60 години, минатата 2012 година, со инвестиција на Министерство за здравство, граѓаните добија реновирана европска болница со високи стандарди. Им посакуваме здравје на сите што овде се лекуваат и плодни резултати на лекарите и вработените.



          Болницата во Јасеново заслужува посебно внимание, затоа што е изградена само за три месеци, од март до јуни 1948 година, за лекување на ранетите борци на Демократската Армија на Грција (ДАГ), Македонци и Грци, во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, откако претходно прифатот на болните и ранетите започнува во Пониква од јуни до ноември 1947 година, па во Катлановска Бања од ноември 1947 до јули 1948 година. Низ овие болници во Македонија лекувани се 6316 ранети, врз околу 2.500 биле извршени хируршки интервенции, 200 оперирани починале за време на операцијата, 146 борци починале за време не транспортот, а 46 биле донесени мртви. За жал, на починатите, закопани во близина на болниците, гробовите до денес не им се откриени, коските од времето однесени. Разговарав денес со жив сведок, кој за среќа точно ја знае локацијата каде се закопани стотина од упокоените. Ќе поведеме постапка пред надлежните за ексхумација, достојно и христијански да ги закопаме во заедничка спомен-костурница.



          Болницата во Јасеново е дел од Антифашистичката војна 1941-1945 година која ја водеа Македонците и Грците, дело на соработката на Народно-ослободителната војска на Македонија (НОВМ) и Народно-ослободителната војска на Грција (ЕЛАС) и Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на Втората Светска Војна во која партизаните на Демократската Армија на Грција (ДАГ) се бореа против грчките монархофашисти. И покрај обвинувањата на Владата во Атина за мешање во внатрешните работи на Грција, Македонија, ја помагаше антифашистичката војна во Грција со доставување на воена опрема и лекување на ранетите борци на ДАГ, Македонци и Грци, во македонските болници на осоговската планина Пониква, Катлановска бања и Јасеново. И во тоа не погрешивме.



          Тоа сеќавање како најстрого чувана тајна, денес заслужува внимание и одбележување. Затоа и сме овде збрани, да го одбележиме местото каде се лекувани ранетите Македонци и Грци борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година, како сведоштво за помошта која Македонија им ја даваше на антифашистите и борците за слобода, правда и демократија во јужниот сосед Грција, со уверување дека на тој начин ќе се придонесе кон решавање на македонското прашање, ќе се унапреди положбата и правата на Македонците во Грција. Благодарност на сите кои учествувале во изградбата и работата на овие болници, благодарност до медицинскиот персонал, благодарност до сите кои учествувале во организацијата на пречекот и испраќањето на болните и ранетите Македонци и Грци, борци на ДАГ во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година. Вечна им слава на упокоените за слобода на татковината!



          Почитувани браќа и сестри Македонци и Македонки. Со Балканските војни 1912-1913 година, врз Македонија е извршена окупација, врз Македонците е извршен геноцид кој трае до денес. Оваа година се навршуваат 100 години од поделбата на Македонија и Македонците со Букурешкиот договор од 10 август 1913 година. Достојно ќе ја одбележаме со порака за семакедонско помирување и обединување на Македонците од сите делови на Македонија во целиот свет.



          Македонците, заедно со Грците во Втората Светска Војна 1941-1945 година и во Граѓанската војна во Грција 1946-1949 година како продолжение на антифашистичката војна, се бореа против фашистите и ја ослободија Грција од фашизмот. На тој начин се вградија во државноста на Елада и поради тоа им следат сите човекови и граѓански права и слободи, како еднакви меѓу еднаквите и рамноправни со рамноправните.





          СОЈУЗ НА МАКЕДОНЦИТЕ ОД ЕГЕЈОТ МАКЕДОН



          ИЗЛОЖБА “ПРОГОНСТВО ШТО ТРАЕ...“



          22 март 2013 година, Скопје, Македонија - Во организација на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН, денес, петок, со почеток во 11 часот во Народната и универзитетска библиотека “Свети Климент Охридски“ во Скопје ќе биде отворена Изложба “Прогонство што трае...“ посветена на 100 годишнината од Балаканските војни 1912-1913 и 65 годишнината од насилно протераните деца Македонци од Егејскиот дел на Македонија за време на Граѓанската војна во Грција 1946-1949.



          Изложбата ќе ја отвори директорот на НУБ “Свети Климент Охридски“ Миле Бошевски, а присутните ќе ги поздрават проф. д-р Виолета Ачкоска, проф. Славчо Ковиловски, генералниот секретар на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Александар Ѓорѓиев, претседателот на Светскиот Македонски Конгрес Тодор Петров, претседателот на Сојузот на Македонците од Егејот МАКЕДОН Ташко Јованов и претставник на Владата на Република Македонија.



          Програмата пред присутните ќе ја збогатат машката пеачка група Македонија при Ансамблот за народни песни и игри ТАНЕЦ со колаж на македонски народни песни и Ристана Николовска Рина со песни од Егејскиот дел на Македонија, а фрагменти од својот опус за македонската голгота ќе беседат писателите Иван Чаповски, Мирче Нешовски, Петре Наковски и Ристо Јачев.



          Преку богатото културно наследство, преку усното творештво и, особено, преку високите книжевни остварувања на современите македонски писатели, македонскиот народ ја задржува својата автономност и вековна препознатливост. И покрај сите индивидуални и колективни трагедии, тортури, прогонства, застрашувања, бегства, носење на закони за промена на личните и на фамилијарните имиња и на топонимите, ние, благодарение на литературниот влог на писателите родени во Егејска Македонија, во нашата свест ја имаме целосноста на просторот отсликана уверливо, со чувство на литературна инвенција и богата лексичка изразност.



          Преку делата на Ташко Георгиевски, Петар Ширилов, Иван Чаповски, Паскал Гилевски, Ката Мисиркова, Ташко Ширилов, Петре Наковски, Ристо Јачев, Петре Бицевски, Стојан Кочов, Методија Тошевски, Кица Барџиева-Колбе, Јован Парлапанов, Коле Мангов, Ристо Кирјазовски и други, во нашата меморија ги имаме прадедовските имиња на градовите, селата, реките, планините и на сите места и белези што се нарекувале со нашите вековни имиња. Ги имаме автентичните имиња на Кронцелево, Сетина, Крушодари, Крчишта, Свети Герман, Горничево, Сетома, Чеган, Пожарско, Костур, Воден, Родево, Пела, Кукуш, Баница, Лерин, Д’мбени, В’мбел, Бапчор, Калјари, Ранци, Трсје, Жупаништа, Шестеово, Загоричани, Габреш, Черешница, Овчарани, Тиолишта и многу други населби населени со етнички Македонци.



          Творештвото на оваа група писатели е препознатлив амблем за македонското опстојување и визит-карта за препознавање на географските имиња, на топонимите и на личните имиња и презимиња во Егејска Македонија. Тоа директно или индиректно допира до читателите, ги буди чувствата на носталгија, но и на тревога, ја бара смислата за нашето постоење на балканските ветрометини. Во нивните книги се поставува прашањето за човечкото достоинство и за македонското талкање, измачување, одродување, уништување, а над сč, постојано нагласеното чувството за македонскиот непокор низ вековите.



          Во подготовката на изложбата учествуваа, изборот на книги и фотографии го извршија, Ники Кирјазовска Јовановиќ, Славчо Ковилоски, Ташко Јованов и Александар Ѓорѓиев.



          Изложбата за посетителите ќе биде отворена од 22 до 30 март годинава.





          ======oOo======



          If you have something to say or if you want to know something, this is the forum for you. Please write to us and we will publish your thoughts in this Digest. Try and keep it simple and brief, no longer than a page. Please send your comments to Risto Stefov at [email protected].
          "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
          GOTSE DELCEV

          Comment

          • George S.
            Senior Member
            • Aug 2009
            • 10116

            To Hell and Back – Part 17



            By Evdokia Foteva - Vera

            Translated and edited by Risto Stefov

            [email protected]

            May 19, 2013



            Defamatory statements made against me by my comrades



            The interrogations in Butirka were conducted mostly during the day and not during the night like in Lefortovska tjurma. It seems that every prison had its own rules. Besides that I sensed a change in the interrogator’s attitude towards me. It may have been due to my transfer to this prison or due to other factors unknown to me. But my thinking was that they had moved me to this prison to extend my stay. This soon became clear to me. A few days later I was again summoned to interrogation to some underground rooms, or perhaps it seemed to me that way because most of the stairs we took to get there went down and all the hallways we passed through were illuminated by lights. When I arrived in the room the three of us, the interrogator, translator and I, took our familiar places. Nikitin pulled out a small photograph from his briefcase and came over to me to ask me if I knew the person in the picture. The photograph was a small picture like the ones made for passports. It was E.K.K. I felt shivers all over my body when I saw her and became very worried as to what might have happened to her. Regarding the question of how I knew her, I told interrogator Nikitin everything.

            “This is E.K.K.,” I said. “She is from my native village D’mbeni. We were neighbours and members of the same Youth and Party cell. She was a Partisan (I mentioned the functions she had performed). She and I were close friends.” “Good,” he said. “Now we will start writing the protocol.” After that he gave me a written statement to read written by E.K.K. in Tashkent. I read it but I could not believe that E.K.K., my best friend from childhood, could give such statements full of lies and slander about me. She wrote about how I had worked to break up DAG, that I was an agitator among the fighters to lead them to desert and leave for Yugoslavia and so may other lies.

            Of course, I categorically rejected her testimony. All her statements were false I told the interrogator. “On Zahariadis’s personal approval I transferred her mother to Yugoslavia, to Bitola, because our village was burned down to the ground by the Monarcho-Fascists and all the elderly and disabled people, about 90 of them, men and women, left for the Yugoslav border through Prespa. Now her mother lives with my mother in the same room on 6 ‘Mirche Atsev’ Street, in the house belonging to our countryman Zhivko Delev,” I explained. Nikitin then said: “For her false statements, by our laws, she will get two years jail time.” Then he showed me her signed statement which at the bottom right, beside her signature, gave a warning that false statements were punishable by two years imprisonment. I told the interrogator: “Bring her here to meet with me and say all those things to my face.” He said: “That I can’t do!” Her address was: “12 Zhil-gorodok, Tashkent.”

            When I looked at the address, I forgot about my closest friend’s damning remarks and all I could think about was that the DAG units might be here in the USSR, close to us. Knowing this gave me a morale boost. So, we might not be alone in the Soviet Union. That for me was a great discovery which my interrogator made possible by letting me take a peek at E.K.K.s damning testimony. I signed the protocol armed with high spirits and encouragement. No matter how much the lies and slanders weighed on me, knowing that the fighters were alive gave me some relief in my hopeless situation. But at the same time I could find no words to describe how it felt to be betrayed by my closest friends. I want to mention here that E.K.K.’s brother at that time worked at DAG General Headquarters. He had asked me to go with him to visit Zahariadis regarding moving his mother to Bitola. After Zahariadis had approved, I did that for him. At that time DAG General Headquarters and the Central Committee were located in the village Vineni, near Lake Prespa. And after all I had done for them; E.K.K. gave me many days of grief with the interrogator. E.K.K.’s slanders, as I said, did have some benefit. I found out that the DAG units might be here and that we the arrested were not alone.

            The week after the interrogation, the interrogator showed me another picture and said: "Verochka, you should know this person, and well.” I looked at the photo; it was Dimitar Shalaputov-Micho from the village Zhupanishta, Kostur Region. I knew him from ELAS. He was much older than me but we had worked together behind the scenes in Kostur Region. I said to the interrogator: “I know him very well.” He then asked me to give him some details about him. He said: “Read the statement that he made about you first,” and then he gave me a piece of paper. I read through it and what can I tell you! Without a grain of conscience this man, Dimitar Shalaputov Micho, had dragged me through the mud. He had accused me of killing communists during ELAS and DAG, of organizing defections and of committing all kinds of treachery. The statement was full of lies. He made slanderous accusations against me beyond an honest man’s capacity. He accused me of killing the Communists, Stamko and his daughter in the village Gabresh in Kostur Region. The accusations were so revolting I jumped out of my chair, leaped forward towards the interrogator and in a loud voice said: “Bring that man here so that I can tell him to his face that these are treacherous lies and fabrications of his own imagination. First, I did not know Stamko and his daughter. As far as I knew they were not communists or I would have known about them. Dimitar Shalaputov himself, for no reason at all, took those people from their home and threw them into a hole located on the mountain above the village Gabresh. After that he robbed their house. Bring him here and I will tell him all of this to his face!”

            God, a person can be capable of inventing anything; it is so inhuman and criminal! I was so upset, both the interrogator and interpreter came over to calm me down. The interrogator then said: “Don’t worry about the accusations that they made against you, you just tell your side of the story.” And I said: “Unfortunately you do not believe me, you believe them! That is why I want a ‘confrontation’ with him.” He then said: “Well, that’s not possible!” “Then how will you get to the truth,” I asked, “if the Soviet Party believes these lies?” I then said to myself: ‘What kind of Party is this anyway?’ At the time I did not know that thousands of Soviet people had been killed and imprisoned in the Gulag based on such lies. Dimitar Shalapunov-Micho’s filthy statement caused me a lot of grief for the next few days until I signed the protocol after which the interrogator gave me a pack of “Kazbek” cigarettes to ease my torment.

            For the next two or three months, I don’t remember exactly how long, at every interrogation the interrogator showed me a new photograph of my former comrades in arms and party affiliates, who invented the worst slanders against all of us to prove their loyalty to the CPG and to the SKP(b). They gave damning testimony against all the imprisoned NOF and DAG leaders thinking that we would never survive to see or read their filthy signed statements. The procedure followed by the interrogator was always the same. He showed me a picture and asked me whether and how I knew the person in the picture and then gave me their statement to read. Then it was up to me to prove my innocence.

            Included in the group of people who gave invented libelous statements against me were Risto Evangelu, Zizo Delevski, Giorgi Paikov and many others who I will reveal later. Risto Evangelu was from the village Aposkep, Kostur Region. In his statement he had written that I gave the communist flag, made of red silk, to the AFZH ladies to make underwear for themselves. What I gave the women was not a flag but a few meters of red silk material which was donated to us by the delegation of the Macedonian Association of Sofia during the NOF Second Congress held on March 25th, 1949 in the village Nivitsi, Prespa Region. The delegation was headed by President Risto Kalaidziev. We could not use the silk then but after DAG’s capitulation, in Elbasan Camp, Albania, I decided to give each AFZH woman a small piece to use as a scarf around her neck. We made six scarves in total. And that is all that I told the interrogator. “One of those scarves was mine, which your people confiscated from me when I first arrived in Ljubljanka prison. Your people took it from me along with all my other possessions during a search in the prison box,” I said. Then I signed the protocol with the interrogator’s questions and my answers.

            During the coming weeks in the fall of 1951, I was interrogated in a similar manner as before responding to testimonies made by my “comrades” who, without conscience, had made false and defamatory accusations against me.

            A similar statement with similar content was also made by Zizo Delevski from the village Dobrolishta, Kostur Region. Zizo had also worked behind the scenes for the CPG and NOF and was a loyal pawn of the CPG since his Akronavplion prison days. Otherwise he was a simple man. He did not have the capacity to be promoted up the hierarchical ladder past district official. And whatever he achieved was mainly due to his sycophant ways. By making defamatory statements against those of us who were imprisoned, he was given another opportunity to prove his loyalty to the CPG and to the SKP(b). Because of such “merits” he received a pension from the USSR and when he went back to Skopje he continued his old practice, supported by those like him who deserted our Movement in Aegean Macedonia.

            Giorgi Peikov, a resident of the village Nestram, Kostur Region, was a pre-war Communist and supporter of the CPG. To prove himself loyal to the CPG and to the Party he gave false, defamatory statements without a grain of conscience and human dignity.

            All of those that I mentioned who gave abominable statements against me, asked me to testify for them when I arrived in Skopje in 1956, to establish their status as fighters. They did this without knowing that I already knew about their false statements and defamatory remarks. When they came to me asking for my help I told them to their faces: “You gave the NKDV false and defamatory statements against me in hopes that they would execute me. But now here I am alive. Now you’re asking me for help to solve your problems? You are incapable of working yet you want to receive a pension?” When I said this to their faces and quoted parts of what they had said in their damning statements, they tilted their heads down and claimed that they were forced to testify against me. By nature my late husband Mincho and I were not the kind of people to hold grudges. Even after the miserable way that they had treated us, wishing us death, I gave them a second chance to live and testified on their behalf regarding their involvement in the Second World War and in the Greek Civil War.

            As an old friend, Dimitar Shalaputov-Micho, who lived in Plodvid, Bulgaria, came to see us and be our guest. He had given damning testimony against my husband Mincho with many details involving me. When we confronted him as to why he had done this against us, he said that if he hadn’t he would have suffered a lot. At the time he figured that we were already dead anyway. “If we were already dead, what need would they have for your testimony? Another thing, if you hadn’t given such damning testimony you would have suffered, but did you ever think how we would have faired and how we did fair with the testimony you gave? Didn’t you care?” I asked him before leaving. He left perturbed.

            A joint statement was given by Nikola Boikov, a doctor from the village Zhupanishta, Kostur Region, Atso Ivanovski from the town Rupishta, Kostur Region and Atanas Angelovski-Garefi from the village Lobanitsa. They told the truth that I had helped one of them join the Organization in 1943. The interrogator only showed me their photographs, he did not show me the statement, so I don’t know what they had said.

            A defamatory statement against me was also given by Kosta Hrisafov, from the village Banitsa, Lerin Region, who at the time was living in Bulgaria. When he came to Skopje he asked me to verify his participation in DAG. It was interesting to note that all of the people who came to me or to my husband for help, who had testified against us, did not know that we already knew what they had done. They acted as if there was nothing wrong. When I asked Hrisafov why he had testified against me, he was ashamed and claimed that he had been under pressure from the Party.

            Pando Vaina from the village Srebreno, Sorovich Region, about whom I gave some details earlier, was DAG commander of the 18th Brigade when I was assistant to Kaki, the political commissar. Here I want to mention that Pando Vaina had written a recommendation for me to be decorated for demonstrating courage and to be promoted to the rank of Captain in DAG for my successes demonstrated in the battle for Lerin. Then he went and gave a damning statement against me. When the interrogator showed me his picture and when I read his statement I said: “I never believed that a Communist could be such a liar.”

            When the Organization “Ilinden” was disbanded, Pando Vaina did not have the courage to come to Skopje, Macedonia so he went to Bulgaria where he finished military school and was promoted to General in the Bulgarian Army. While visiting Bulgaria with my husband Mincho I made many attempts to meet with him, but because he knew that we knew what he had done, he avoided us. But we did meet with Stavro Kochev who had moved from Poland to Sofia, where he later died. Stavro was a member of the NOF Secretariat and the transformed “Ilinden” Organization. We greeted him like a friend and talked about the mistakes made and about the manipulations of our “comrades” and “friends”. While Pando Vaina refused to come to Skopje, his father-in-law came and paid us a visit. He wanted to know what our opinion of Pando Vaina was and if we were okay with the filthy testimonies he had made against us. So it would appear that even those closest to him were judging him. We sent our greetings to Pando via his father-in-law. We also sent him a message that we had personally read his damning testimony and lies while we were in Butirka prison in Moscow. He should be ashamed of his rank as General because he had received that rank at our expense and at the expense of the fighters and people that he had sent to jail with his false testimony. We on the other hand, remained honest and loyal to our cause, throughout the war, in prison and now that we were free.

            I did not see a statement against me from Kaki, the Commissar of the 18th Brigade, under whom I served as an assistant. For years he used to visit Romania. One time he came to Skopje to visit his cousins and asked to see me, but for some reason they did not bring him to us. He wanted to move to Skopje permanently but internal affairs did not approve his request. He later went to Solun but was not on good terms with the CPG.

            Another person who gave damning testimony against me was Lefteris Katsakos, a Greek from the town Karditsa. Before the war he had been a policeman and later joined the CPG as an active participant. When I met him in 1945-1946 he was CPG Secretary of Lerin Region. He used to put a lot of obstacles in front of NOF in the Lerin Region local village organizations. We spent a lot of time and meetings with him before the CPG recognized NOF. During the 1970’s he sent me a letter from Tashkent asking me to arrange a guaranteed visit for him to Skopje, Macedonia. He must have found out that Mincho and I had made such arrangements for all kinds of people, including those who had made defamatory statements against us during the interrogations in Moscow. He used his mother to get to me because I was friends with her. But Lefteris Katsakos knew me “very well” from the arguing we had done over NOF, but did not think that I knew about the damning statement that he had given against me or perhaps he was hoping that I had never read his statements. As a communist in a high position he sure stuck a knife deep into my back. But Mincho and I decided to send him a letter of guarantee anyway. He came with his wife Roxana, a physician, a surgeon and both were guests in my home. His wife Roxana was from the town Negush. She joined the Partisans when her home town was invaded. She advanced her education in Tashkent and upgraded her specialization. We showed them a lot of respect, but during one of our conversations I asked Lefteris: “Why did you make such damning statements against me?” Like the others, he said he was “forced to do it”. But at the same time he did not believe that the NKVD would actually use his real name in the interrogations or that the NKVD would allow me to read his statement. He stayed in Skopje for a while and visited with many people that he knew. He only said positive things about us after our visit and criticized the CPG for its role in what had happened in Tashkent. After a year or so Lefteris, with his wife, daughter and son, returned to Greece. He now lives in Athens but since then has not made contact with us.

            A statement, without a photograph, from an older man named Koraveshov from the village Smrdesh, Kostur Region was read to me. In his statement he had the most praise for me. He testified that he did not know me as an agent or the way others referred to me, he simply knew me as a person who often visited his village, spoke at meetings, urged people to organize and got Partisans to enlist and fight like Macedonians against the fascists. He said it was not true that I conducted “disruptive” activities in the CPG, NOF, AFZH and DAG Organizations.

            The interrogator told me that there were other such testimonies but he did not read any more to me. After reading each statement I asked the interrogator, if those people were in the USSR, in Tashkent, “Why don’t you take me there and if I am guilty then sue me in their presence.” And as usual he would say: “That’s not possible!” “How then will you get the truth about who I am and what I am?” I would ask. Each interrogation, conducted during the day or at night, lasted about 5 to 6 hours, depending on the questions asked and my answers given. After the protocol was read back to me if I agreed with everything I would sign it.

            As time passed, it felt like both the interrogator and the translator were more “polite” to me. Nikitin no longer yelled at me like he had in 1950 and he did not insult me by calling me “zvoloch”, “agent”, etc., especially after he returned from Tashkent and after I was moved to Butirka Prison. One time he asked me if I wanted to be in a cell with others. I thought he might want to pair me up with a provocateur so I said: “I am used to being alone and reading the books you give me in Russian and by foreign authors translated into Russian. They help me refine my language. But… I wouldn’t mind being placed in the same cell as my husband,” I added. He laughed. I laughed too. He then said: “That’s not possible!”

            In one of the confrontations in the prison, they had brought Pavle Rakovski, Urania Pirovska Iurukova and Paskal Mitrevski. I categorically denied everything they said and labeled their stories as lies and inventions aimed at ruining my character. I said to their faces that what they were saying was coming from their own imagination. When I came face to face with Urania and when I said to her that what she was saying was a fabrication and her aim was to save her own skin, she began to cry. They immediately took her away and said to me: “Why are you upsetting them like this?” I said: “Because they deserve it!” I don’t know by whom or why they were forced to testify against me.

            After a month or two they moved me from cell 46 to cell 446, left wing. At least that’s how it seemed to me because I went on stairs. The new cell was smaller but “equipped” the same. Yet here it seemed a bit better. It was like a “hotel room”.

            I cannot count how many false statements were made against me by my closest comrades at the most critical time of the war. How could people change so quickly!? I was raised to be honest, to trust people, to help people, but now I too began to change. I concluded that no one could be trusted because there was anger and fear in people and some people were simply sycophants and informers.



            КЛЕВЕТНИЧКИ ИЗЈАВИ ПРОТИВ МЕНЕ ОД МОИ БЛИСКИ СОБОРЦИ



            Во Бутирка сослушувањата се водеа повеќе денски отколку ноќе како во Лефортовска тјурма. Изгледа секој затвор си има свој режим. Осетив некаква промена кај иследникот од неговиот однос кон мене. Тоа можеше да се забележи и од префрлувањето од еден во друг затвор и од други поединости.

            Размислував во ќелијата за тие промени на што се должат. Набргу ми се разјаснија.

            По некој ден бев повикана на сослушување во некои подземни простории или, можеби, така мене ми се чинеше, бидејќи повеќето скали одеа надолу и се беше осветлено со светилки. Тројцата: иследникот, преведувачот, и јас си ги зазедовме своите познати места.

            Никитин од неговата акт-ташна извади мала фотографија и дојде кај мене, прашувајќи ме дали го познавам тоа лице. Фотографијата беше мала како за пасош. На неа е Е.К.К. Ми поминаа морници низ телото загрижена што станало со неа. На прашањето како ја познавам, на иследникот Никитин му кажав се.

            -Ова е Е.К.К. Таа е од моето родно село Д’мбени. Бевме соседи и членувавме во иста младинска и партиска ќелија. Беше партизанка (ги наведувам нејзините функции што ги заземаше). Со неа сме блиски другарки.

            -Добро, ми вели иследникот, сега ќе пишуваме протокол. Потоа ми ја даде да ја прочитам нејзината изјава напишана во Ташкент. Ја прочитав. Не ми се веруваше дека К., најдобрата моја другарка од детството, може да даде таква изјава само со лаги и клевети. Напишала како сум вршела разбивачка работа во ДАГ, дека сум агитирала меѓу борците за заминување во Југославија и уште што не друго што повеќе да ме оцрни.

            Се разбира, бев категорична, ги отфрлив сите лажни искажувања во изјавата на Е.К. со коишто ме товари во истрагата, велејќи: “По одобрение лично на Захаријадис, јас нејзината мајка ја префрлив во Југославија, во Битола, бидејќи нашето село беше дотемел изгорено од монархофашистите и сите старци и изнемоштени лица, околу 90 души мажи и жени ги префрлив до југословенската граница преку Преспа. Сега нејзината мајка живее заедно со мојата мајка во иста соба на улица Мирче Ацев број 6 во Битола, во куќата на еден наш земјак, Живко Делев”. Тогаш Никитин ми вели: “Па таа за лажни искази, по нашите закони, две години треба да биде осудена затвор” и ми ја подаде нејзината изјава, на која најдолу, десно, беше потпишана самата по предупредувањето дека за лажни искази се казнува со две години затвор. На иследникот му велам да ја донесат тука да се соочиме. “Е тоа, Николовскаја, не може”, ми вели. Адресата на Е.К. и беше: “12 жил-городок Ташкент”.

            Кога ја прочитав адресата, ги заборавив клеветите на мојата најблиска другарка и, за чудо, добив голема морална поддршка со тоа што осознав дека единиците на ДАГ се наоѓаат тука покрај нас. Значи, не сме сами во Советскиот Сојуз. Тоа за мене беше големо откритие што ми го овозможи мојот иследник, давајќи ми ја в раце клеветничката изјава.

            Го потпишав протоколот со морално-охрабрувачко наоружување. Без разлика на тоа колку беа тешки лагите, клеветите за мене, тие беа едно олеснување во мојата безизлезна положба. Тие тешки моменти не можат да се опишат со зборови кога ќе прочиташ такви нискости од најблизок. Ќе напоменам дека братот на Е.К. во тоа време работеше при Главниот штаб на ДАГ. Ме замоли да одиме заедно кај Захаријадис за префрлување на мајка му во Битола. По одобрение на Захаријадис, јас тоа го извршив. Во тоа време ГШ на ДАГ и ЦК беа сместени во селото Винени, кај Преспанско Езеро. И после сето тоа добро, со изјавата на Е.К. со иследникот имав работа неколку дена.

            Од клеветничката изјава на Е.К., како што напоменав, сепак имав некаква корист: разбрав дека единиците на ДАГ се тука, не сме сами уапсените.

            Другата недела иследникот при сослушувањето ми подава друга фотографија и ми вели: “Верочка, овој треба да го познаваш, и тоа добро”. Гледам: Димитар Шалапутов-Мичо, од село Жупаништа, Костурско. Него го познавав од времето на ЕЛАС. Тој е многу постар од мене, но бевме заедно во позадинска работа во Костурско . Му велам на иследникот: “Многу добро го познавам”, на што тој ме прашува како каков го знам. Подробно му раскажувам на иследникот за Мичо.

            -Е сега, ми вели иследникот, прочитај ја неговата изјава што пишува тој за тебе и ми ја дава в раце.

            Читам. Што ќе прочитам! Димитар Шалапутов-Мичо без трошка совест како можеше толку да ме оцрни. Пишува дека јас сум убивала комунисти за време на ЕЛАС и ДАГ, дека сум организирала дезертерства и уште какви не подлости. Лаги со опашки. Изнесува против мене клевети што чесен човек никогаш не би ги помислил. Пишува дека јас сум ги убила комунистите од селото Габреш, Костурско: Стамко со ќерка му. Тоа толку ме револтира што станав од столчето, направив чекор напред кон иследникот и на висок глас му велам: “Донесете го тука тој човек за јас да му кажам в очи дека овие се лаги, негови измислици. Прво, тој Стамко и ќерка му воопшто не ги знам кои се. Колку што знам, тие не беа комунисти, тие беа затворени во себе, а токму тој Димитар Шалапут, без никаква причина, ги фрли во дулото што се наоѓа на планината преку селото Габреш. Потоа, им ја пљачкоса куќата. Сето ова, донесете го, да му го речам пред Вас в очи!”

            Боже, што се не може да измисли нечовек, злосторник! Станаа иследникот и преведувачот да ме смируваат, велејќи ми: “Ти не гледај што пишуваат тие против тебе, ти ќе кажуваш за себе!” “Но Вие не ми верувате мене, туку му верувате нему! Затоа барам соочување со него”. “Е, тоа не може”. “Тогаш како ќе ја утврдиме вистината. Ако советската партија им верува на такви лаги, тогаш не знам што да речам (а во себе си велам: тогаш каква партија е таа)” – му велам на иследникот. Тогаш не знаев дека врз основа на вакви лаги илјадници советски луѓе се убиени и затворени во Гулаг. И со оваа гнасна изјава на Димитар Шалапунов-Мичо имав работа неколку дена со иследникот, па го потпишав протоколот, а иследникот ми даде една кутија цигари “ Казбек”, бидејќи бев многу возбудена.

            Следните два-три месеца, точно не се сеќавам колку време, на секое сослушување иследникот ми покажуваше се нови и нови такви фотографии од мои дотогашни другари по оружје и по партиска припадност, кои со најгнасни измислени клевети, за да се покажат лојални на КПГ и на СКП(б), ги даваа не само против мене, туку и против сите нас затворените раководители на НОФ и ДАГ, мислејќи дека со нас повеќе нема да се видат и дека нивните изјави нема да ни бидат дадени да ги прочитаме и да ги видиме нивните гнасни потписи.

            Постапката на иследникот секогаш беше иста: ќе ми ја покаже фотографијата,ќе ме праша дали и како каков го знам, а потоа ми ја даваше неговата изјава да ја прочитам, а јас морам да ја докажувам вистината.

            Такви измислени клеветнички изјави против мене имаа дадено: Ристо Евангелу, Зизо Делевски, Ѓорѓи Пајков и многу други за кои ќе стане збор подоцна.

            Ристо Евангелу е од селото Апоскип, Костурско. Тој во изјавата имаше напишано дека јас комунистичкото знаме од црвена свила сум им го дала на афежетките да си направат гаќи. Тоа не беше знаме туку неколку метра црвена свила што на Вториот конгрес на НОФ (25 март 1949), кој се одржа во селото Нивици, Преспа, ми беше подарена од делегацијата на Македонското друштво од Софија која присуствуваше на конгресот на чело со претседателот Ристо Калајџиев. Таа свила ние не можевме да ја употребиме и по капитулирањето на ДАГ, во логорот Елбасан, во Албанија, решив на афежетките да им дадам по една марама за околу врат. Од таа свила излегоа шест памии. “Тоа беше се, му велам на иследникот. Една од тие шамии е мојата што ми ја зедовте уште првата вечер при претресот во боксот на затворот заедно со другите мои предмети, тоа беше во Љубљанка”. Пак протокол со прашањата на иследникот и моите одговори.

            Идните недели есента на 1951 година следеа се такви и слични испитувања по искажувањата во изјави на “другари”, кои без трунка совест даваа лажни клеветнички изјави против мене.

            Таква изјава, со слична содржина, имаше дадено и Зизо Делевски од селото Добролишта, Костурско. Тој беше позадински работник на КПГ и на НОФ, верен пион на КПГ уште од затворот во Акронавплион, но органичен човек. Од околиски функционер не можеше да се искачи погоре на хиерархиската скала. И тоа што беше беше со полтронство. Со давањето такви изјави за сите нас затворени му се даде можност уште еднаш да ја докаже неговата лојалност кон КПГ и кон СКП(б). Поради такви “заслуги” и доби национална пензија од СССР, а со доаѓањето во Скопје ја продолжи старата практика поддржуван од некои такви како него кои дезертираа од нашето Движење во Егејска Македонија.

            Ѓорѓи Пејков е од селото Нестрам, Костурско, предвоен комунист на КПГ. Пред КПГ, пред партијата се докажуваше со давање лажни, клеветнички изјави без тронка совест и човечко достоинство.

            Сите давачи на гнасните изјави што ги наведов, кога дојдов во Скопје по 1956 година бараа да им сведочам за утврдување на нивниот боречки стаж, не знаејќи дека јас знам за нивните лажни изјави, за нивните клеветења. Им реков в очи: “Вие дадовте лажни клеветнички изјави против мене во органите на НКВД за да ме стрелаат. Но, еве, јас сум жива. Сега вие барате моја услуга да ви помогнам да си го решите вашиот проблем за егзистенција. Веќе вие не сте способни за работа, па сакате да добиете пензија”. Кога тоа им го реков в очи, цитирајќи и делови од нивните изјави, ги веднеа главите, оправдајќи се дека биле принудувани. Јас по природа, како и мојот покоен сопург Минчо, не сме злопамтила. Гледајќи како мизерно се однесуваат, не молат, им дадов изјави за тоа што беа во времето на НОБ и Граѓанската војна на Грција за да живеат, а не како нив што ни посакуваа смрт.

            Димитар Шалапутов-Мичо, кој живееше во Бугарија, во Пловдив, дојде кај нас на гости, да не види како стари другари. Го нагостивме. Тој за мојот сопруг, Минчо, имаше дадено уште погнасна изјава, и тоа многу поопширна отколку против мене. Кога в очи му рековме зошто дал изјави против нас, се оправдуваше дека, ако не давал такви изјави, многу ќе страдал, мислел дека божем нас не имаат стрелано. “Ако не имаа стрелано, немаше потреба да бараат од вас изјави. Друго, ако не си давал такви изјави, многу ќе си страдал, а како ќе поминеме, и како што поминавме, од тие твои изјави тогаш не ти беше гајле!” – му рековме на разделбата и замина како избербатен одзади.

            Заедничка изјава имаа дадено уште: Никола Бојков, доктор од селото Жупаништа, Костурско; Ацо Ивановски од гратчето Хрупишта, Костурско и Атанас Ангеловски-Гарефи од селото Лобаница. Сепак тој ја кажа вистината дека јас го вклучив во организацијата во 1943 година. Од овие тројца ми ги покажаа само фотографиите, а изјавата не ми ја дадоа да ја прочитам, па не знам што имаа избљувано.

            Клеветничка изјава против мене имаше дадено и Коста Хрисафов од селото Баница, Леринско, живеел во Бугарија. Кога дојде во Скопје и тој ми побара изјава за регулирање на неговото учество во ДАГ. Интересно, сите што доаѓаа за изјава кај мене или кај мојот сопург, мислеа дека не знаеме за нивните изјави, па толку многу љубезно се однесуваа како никогаш ништо да немало недобро меѓу нас. Кога му реков на Хрисафов зошто дал изјава против мене, се посрами, оправдувајќи се дека тоа го сторил под притисок на партијата.

            Пандо Вајна од селото Сребрено, Соровичко, во ДАГ беше командант на 18. бригада, а јас во неа бев помошник на политичкиот комесар Маки, за кое порано поопширно кажав. Овде да споменам само тоа дека Пандо Вајна имаше напишано наредба да бидам одликувана за покажаната храброст и бев унапредена во чин капетан на ДАГ за мојот успех покажан во борбата во градот Лерин. Кога, и тој дал изјава против мене. Кога ми ја покажа неговата фотографија и кога ја прочитав неговата изјава, на иследникот му велам: “Нема комунисти кога вака можат да лажат”.

            Пандо Вајна, кога се расформира организацијата “Илинден”, немаше смелост да дојде во Скопје, Македонија. Отиде во Бугарија. Таму заврши високи воени училишта и беше унапреден во генерал на бугарската армија. При посети на Бугарија, со сопругот Минчо повеќепати баравме да се сретнеме со него, но си знаеше за неговите недела, па не дојде да се состанеме. На визита дојде Ставро Кочев. Тој од Полска се пресели во Софија, каде и почина. Ставро беше член на Секретаријатот на НОФ и член на преобразената “Илинден”. Го дочекавме другарски. Зборуваше за грешките и за манипулациите на “другарите” и “пријателите”. Од Софија во Скопје не дојде Пандо Вајна, но ни направи посета таткото на неговата сопруга. Тој сакаше да го чуе нашето мислење за Пандо Вајна, односно за зета му, дали сме задоволни од неговите гнасни изјави. Значи, и најблиските го осудувале. По него му испративме поздрави на Пандо, т.е. да го поздрави дека неговите лаги лично ги прочитавме во затворот Бутирка во Москва. Тој треба да се срами од својот чин генерал зашто е добиен за сметка на борците и затворениџите, а ние си останавме искрени, чесни како во војната, така во затворите и сега на слобода.

            Што се однесува за комесарот на 18. бригада , кому му бев помошник, од него не видов изјава против мене. Тој со години шеташе низ Романија. Дојде во Скопје кај свои братучеди. Побарал да се видиме, но не знам од кои причини не го донесоа кај нас. Сакаше тој за постојано да се насели во Скопје, но органите за внатрешни работи не му одобрија. Подоцна замина за Солун, Грција, иако со КПГ не беше во добри односи.

            Против мене клеветничка изјава имаше дадено и Лефтери Кацако, Грк од гратчето Кардица. Пред војната беше полицаец. Се приклучи во КПГ и имаше функции. Кога го запознав во 1945-1946 година беше секретар на КПГ на Лерински окург. Ни правеше многу пречки во НОФ на Лерин и во месните организации по селата. На повеќе состаноци се препиравме пред да се признае НОФ од КПГ. Седумдесеттите години на минатиот век ми испрати писмо од Ташкент да му пуштам гарантно писмо да може да ја посети Македонија, односно Скопје. Бидејќи јас и сопругот имавме направено повеќе гарантни писма на наши пријатели соборци, дури и на такви коишто имаа давано клеветнички изјави за време на процесот против нас во Москва, ја злоупотребивме мајка ми божем како познати пријатели со неа. Лефтер Кацако мене ме познаваше “многу добро” од расправиите за НОФ, но тој си мислеше дека не ми беше дадена неговата изјава да ја прочитам во Москва, во која најнеодговорно ме напаѓаше како “комунист” на високи функции. Сепак со Минчо решивме да му испратиме и нему гарантно писмо. Дојде со неговата жена Роксана, лекар, хирург. Беа гости во мојот дом. Жена му Роксана е од гратчето Негуш. Се приклучи во партизани кога беше нападнат нејзиниот роден град. Во Ташкент го стекна високото образование и специјализацијата. Ги примивме најгостопримливо, но при еден разговор на Лефтер му реков: “Зошто даде таква изјава против мене?” Се оправдуваше, како сите, дека бил принудуван, но, всушност, не верувал дека НКВД ќе ми го каже неговото име, а уште помалку дека ќе ми ја даде в раце неговата изјава да ја прочитам. Поседа уште некое време, се извиде со доста познати, за нас се иразуваше многу пофално, ја напаѓаше КПГ што го разедини народот и за настаните што станаа во Ташкент. По некоја година, Лефтер со жена му, ќерка му и син му се врати во Грција. Живее во Атина, но ниеднаш не ни е јавен.

            Ми беше прочитана и една изјава без да ми се каже фотографија од некојси Коравешов од селото Смрдеш, Костурско, постар човек. Во неговата изјава имаше најпофални зборови за мене. Пишува дека тој не ме знае за таква каква што ме прикажуваат: за агент; дека одев во нивното село, зборував на митинзи и ги повикував луѓето да се организираат и да стапат во партизани, да се бориме како Македонци против фашистите, дека не е точно оти сум вршела разорна дејност во организациите: КПГ, НОФ, АФЖ и ДАГ.

            Иследникот ми вели дека има и такви изјави, но други вакви изјави не ми прочитаа. На секоја прочитана изјава, на иследникот му велев, ако тие луѓе се во СССР, во Ташкент, “зошто Вие не ме однесете таму и, ако сум виновна, пред сите нив да ме судите. “Е тоа не може”, ми вели Никитин. “Тогаш како ќе ја утврдите Вие вистината што сум јас и која сум?”

            Секое испитување, дневно или ноќно, траеше 5-6 и повеќе часови, што зависеше од прашањата и моите одговори. Кога ќе ми беше прочитан протоколот, ако бев соглсна го потпишував.

            Како што изминуваше времето, чувствував како, и иследникот, и преведувачот се

            “пољубезни” кон мене. Никитин не ми викаше како во 1950 година, не ме навредуваше со “зволоч-агент”, а посебно откако се врати од Ташкент и откако бев преместена во Бутирка. Еднаш ме праша дали во ќелијата сакам да сум со други. Си мислам, можеби, сакаат да ми донесат провокаторки, па му велам: “Свикнав сама, читам книги што ми ги давате од руски и странски писатели преведени на руски јазик и го усовршувам јазикот. Единствено можете да ме ставите само со мажот ми. Се смее. Се смеам и јас. Ми вели: “Е тоа не може”.

            На соочување во затворот ми ги имаа викнато: Павле Раковски, Уранија Пировска Јурукова и Паскал Митревски. На нивните обраќања, односно кажувања, јас категорично бев против, не признавав ништо и дека измислуваат лаги за да ме оцрнат. В очи им велев дека тоа што го кажуваат е нивна измилица. Кога бев соочена со Уранија и кога и реков дека тоа што го вели е нејзина измислица, злонамерност само да ми наштети за таа да биде ослободена, плачеше и веднаш ја зедоа. Ми велат: “Зошто така ги навредуваш?” Им велам: “Така и уште повеќе заслужија”. Којзнае зошто и од кого се натерани да кажуваат за мене со што немам врска.

            По месец-два, од ќелијата 46 ме префрлија во ќелијата 446, лево крило, барем така ми се чинеше зашто одев по скали. Таа беше помала, а “опремата” иста. Сепак овде беше подобро. За мене беше како “хотелска соба”.

            Не можам да ги добројам колку се изјави имаше против мене со невистинитости, и тоа од мои најблиски другари и другарки со кои во најкритичните моменти ги делевме ужасите на војната. Како можат луѓето толку брзо да се менуваат!? Јас бев воспитувана да бидам чесна, да им верувам на луѓето, па им помагав, но почнав сега и јас да се менувам. Заклучив: секому не треба да се верува, зашто во луѓето има злоба, страв, некои по занимање се полтрони и кодоши.








            © 2013 Microsoft
            Terms
            Privacy
            Developers
            English (United States)







































































































































































































            © 2013 Microsoft
            Terms
            Privacy
            Developers
            English (United States)
            "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
            GOTSE DELCEV

            Comment

            • George S.
              Senior Member
              • Aug 2009
              • 10116

              To Hell and Back – Part 17



              By Evdokia Foteva - Vera

              Translated and edited by Risto Stefov

              [email protected]

              May 19, 2013



              Defamatory statements made against me by my comrades



              The interrogations in Butirka were conducted mostly during the day and not during the night like in Lefortovska tjurma. It seems that every prison had its own rules. Besides that I sensed a change in the interrogator’s attitude towards me. It may have been due to my transfer to this prison or due to other factors unknown to me. But my thinking was that they had moved me to this prison to extend my stay. This soon became clear to me. A few days later I was again summoned to interrogation to some underground rooms, or perhaps it seemed to me that way because most of the stairs we took to get there went down and all the hallways we passed through were illuminated by lights. When I arrived in the room the three of us, the interrogator, translator and I, took our familiar places. Nikitin pulled out a small photograph from his briefcase and came over to me to ask me if I knew the person in the picture. The photograph was a small picture like the ones made for passports. It was E.K.K. I felt shivers all over my body when I saw her and became very worried as to what might have happened to her. Regarding the question of how I knew her, I told interrogator Nikitin everything.

              “This is E.K.K.,” I said. “She is from my native village D’mbeni. We were neighbours and members of the same Youth and Party cell. She was a Partisan (I mentioned the functions she had performed). She and I were close friends.” “Good,” he said. “Now we will start writing the protocol.” After that he gave me a written statement to read written by E.K.K. in Tashkent. I read it but I could not believe that E.K.K., my best friend from childhood, could give such statements full of lies and slander about me. She wrote about how I had worked to break up DAG, that I was an agitator among the fighters to lead them to desert and leave for Yugoslavia and so may other lies.

              Of course, I categorically rejected her testimony. All her statements were false I told the interrogator. “On Zahariadis’s personal approval I transferred her mother to Yugoslavia, to Bitola, because our village was burned down to the ground by the Monarcho-Fascists and all the elderly and disabled people, about 90 of them, men and women, left for the Yugoslav border through Prespa. Now her mother lives with my mother in the same room on 6 ‘Mirche Atsev’ Street, in the house belonging to our countryman Zhivko Delev,” I explained. Nikitin then said: “For her false statements, by our laws, she will get two years jail time.” Then he showed me her signed statement which at the bottom right, beside her signature, gave a warning that false statements were punishable by two years imprisonment. I told the interrogator: “Bring her here to meet with me and say all those things to my face.” He said: “That I can’t do!” Her address was: “12 Zhil-gorodok, Tashkent.”

              When I looked at the address, I forgot about my closest friend’s damning remarks and all I could think about was that the DAG units might be here in the USSR, close to us. Knowing this gave me a morale boost. So, we might not be alone in the Soviet Union. That for me was a great discovery which my interrogator made possible by letting me take a peek at E.K.K.s damning testimony. I signed the protocol armed with high spirits and encouragement. No matter how much the lies and slanders weighed on me, knowing that the fighters were alive gave me some relief in my hopeless situation. But at the same time I could find no words to describe how it felt to be betrayed by my closest friends. I want to mention here that E.K.K.’s brother at that time worked at DAG General Headquarters. He had asked me to go with him to visit Zahariadis regarding moving his mother to Bitola. After Zahariadis had approved, I did that for him. At that time DAG General Headquarters and the Central Committee were located in the village Vineni, near Lake Prespa. And after all I had done for them; E.K.K. gave me many days of grief with the interrogator. E.K.K.’s slanders, as I said, did have some benefit. I found out that the DAG units might be here and that we the arrested were not alone.

              The week after the interrogation, the interrogator showed me another picture and said: "Verochka, you should know this person, and well.” I looked at the photo; it was Dimitar Shalaputov-Micho from the village Zhupanishta, Kostur Region. I knew him from ELAS. He was much older than me but we had worked together behind the scenes in Kostur Region. I said to the interrogator: “I know him very well.” He then asked me to give him some details about him. He said: “Read the statement that he made about you first,” and then he gave me a piece of paper. I read through it and what can I tell you! Without a grain of conscience this man, Dimitar Shalaputov Micho, had dragged me through the mud. He had accused me of killing communists during ELAS and DAG, of organizing defections and of committing all kinds of treachery. The statement was full of lies. He made slanderous accusations against me beyond an honest man’s capacity. He accused me of killing the Communists, Stamko and his daughter in the village Gabresh in Kostur Region. The accusations were so revolting I jumped out of my chair, leaped forward towards the interrogator and in a loud voice said: “Bring that man here so that I can tell him to his face that these are treacherous lies and fabrications of his own imagination. First, I did not know Stamko and his daughter. As far as I knew they were not communists or I would have known about them. Dimitar Shalaputov himself, for no reason at all, took those people from their home and threw them into a hole located on the mountain above the village Gabresh. After that he robbed their house. Bring him here and I will tell him all of this to his face!”

              God, a person can be capable of inventing anything; it is so inhuman and criminal! I was so upset, both the interrogator and interpreter came over to calm me down. The interrogator then said: “Don’t worry about the accusations that they made against you, you just tell your side of the story.” And I said: “Unfortunately you do not believe me, you believe them! That is why I want a ‘confrontation’ with him.” He then said: “Well, that’s not possible!” “Then how will you get to the truth,” I asked, “if the Soviet Party believes these lies?” I then said to myself: ‘What kind of Party is this anyway?’ At the time I did not know that thousands of Soviet people had been killed and imprisoned in the Gulag based on such lies. Dimitar Shalapunov-Micho’s filthy statement caused me a lot of grief for the next few days until I signed the protocol after which the interrogator gave me a pack of “Kazbek” cigarettes to ease my torment.

              For the next two or three months, I don’t remember exactly how long, at every interrogation the interrogator showed me a new photograph of my former comrades in arms and party affiliates, who invented the worst slanders against all of us to prove their loyalty to the CPG and to the SKP(b). They gave damning testimony against all the imprisoned NOF and DAG leaders thinking that we would never survive to see or read their filthy signed statements. The procedure followed by the interrogator was always the same. He showed me a picture and asked me whether and how I knew the person in the picture and then gave me their statement to read. Then it was up to me to prove my innocence.

              Included in the group of people who gave invented libelous statements against me were Risto Evangelu, Zizo Delevski, Giorgi Paikov and many others who I will reveal later. Risto Evangelu was from the village Aposkep, Kostur Region. In his statement he had written that I gave the communist flag, made of red silk, to the AFZH ladies to make underwear for themselves. What I gave the women was not a flag but a few meters of red silk material which was donated to us by the delegation of the Macedonian Association of Sofia during the NOF Second Congress held on March 25th, 1949 in the village Nivitsi, Prespa Region. The delegation was headed by President Risto Kalaidziev. We could not use the silk then but after DAG’s capitulation, in Elbasan Camp, Albania, I decided to give each AFZH woman a small piece to use as a scarf around her neck. We made six scarves in total. And that is all that I told the interrogator. “One of those scarves was mine, which your people confiscated from me when I first arrived in Ljubljanka prison. Your people took it from me along with all my other possessions during a search in the prison box,” I said. Then I signed the protocol with the interrogator’s questions and my answers.

              During the coming weeks in the fall of 1951, I was interrogated in a similar manner as before responding to testimonies made by my “comrades” who, without conscience, had made false and defamatory accusations against me.

              A similar statement with similar content was also made by Zizo Delevski from the village Dobrolishta, Kostur Region. Zizo had also worked behind the scenes for the CPG and NOF and was a loyal pawn of the CPG since his Akronavplion prison days. Otherwise he was a simple man. He did not have the capacity to be promoted up the hierarchical ladder past district official. And whatever he achieved was mainly due to his sycophant ways. By making defamatory statements against those of us who were imprisoned, he was given another opportunity to prove his loyalty to the CPG and to the SKP(b). Because of such “merits” he received a pension from the USSR and when he went back to Skopje he continued his old practice, supported by those like him who deserted our Movement in Aegean Macedonia.

              Giorgi Peikov, a resident of the village Nestram, Kostur Region, was a pre-war Communist and supporter of the CPG. To prove himself loyal to the CPG and to the Party he gave false, defamatory statements without a grain of conscience and human dignity.

              All of those that I mentioned who gave abominable statements against me, asked me to testify for them when I arrived in Skopje in 1956, to establish their status as fighters. They did this without knowing that I already knew about their false statements and defamatory remarks. When they came to me asking for my help I told them to their faces: “You gave the NKDV false and defamatory statements against me in hopes that they would execute me. But now here I am alive. Now you’re asking me for help to solve your problems? You are incapable of working yet you want to receive a pension?” When I said this to their faces and quoted parts of what they had said in their damning statements, they tilted their heads down and claimed that they were forced to testify against me. By nature my late husband Mincho and I were not the kind of people to hold grudges. Even after the miserable way that they had treated us, wishing us death, I gave them a second chance to live and testified on their behalf regarding their involvement in the Second World War and in the Greek Civil War.

              As an old friend, Dimitar Shalaputov-Micho, who lived in Plodvid, Bulgaria, came to see us and be our guest. He had given damning testimony against my husband Mincho with many details involving me. When we confronted him as to why he had done this against us, he said that if he hadn’t he would have suffered a lot. At the time he figured that we were already dead anyway. “If we were already dead, what need would they have for your testimony? Another thing, if you hadn’t given such damning testimony you would have suffered, but did you ever think how we would have faired and how we did fair with the testimony you gave? Didn’t you care?” I asked him before leaving. He left perturbed.

              A joint statement was given by Nikola Boikov, a doctor from the village Zhupanishta, Kostur Region, Atso Ivanovski from the town Rupishta, Kostur Region and Atanas Angelovski-Garefi from the village Lobanitsa. They told the truth that I had helped one of them join the Organization in 1943. The interrogator only showed me their photographs, he did not show me the statement, so I don’t know what they had said.

              A defamatory statement against me was also given by Kosta Hrisafov, from the village Banitsa, Lerin Region, who at the time was living in Bulgaria. When he came to Skopje he asked me to verify his participation in DAG. It was interesting to note that all of the people who came to me or to my husband for help, who had testified against us, did not know that we already knew what they had done. They acted as if there was nothing wrong. When I asked Hrisafov why he had testified against me, he was ashamed and claimed that he had been under pressure from the Party.

              Pando Vaina from the village Srebreno, Sorovich Region, about whom I gave some details earlier, was DAG commander of the 18th Brigade when I was assistant to Kaki, the political commissar. Here I want to mention that Pando Vaina had written a recommendation for me to be decorated for demonstrating courage and to be promoted to the rank of Captain in DAG for my successes demonstrated in the battle for Lerin. Then he went and gave a damning statement against me. When the interrogator showed me his picture and when I read his statement I said: “I never believed that a Communist could be such a liar.”

              When the Organization “Ilinden” was disbanded, Pando Vaina did not have the courage to come to Skopje, Macedonia so he went to Bulgaria where he finished military school and was promoted to General in the Bulgarian Army. While visiting Bulgaria with my husband Mincho I made many attempts to meet with him, but because he knew that we knew what he had done, he avoided us. But we did meet with Stavro Kochev who had moved from Poland to Sofia, where he later died. Stavro was a member of the NOF Secretariat and the transformed “Ilinden” Organization. We greeted him like a friend and talked about the mistakes made and about the manipulations of our “comrades” and “friends”. While Pando Vaina refused to come to Skopje, his father-in-law came and paid us a visit. He wanted to know what our opinion of Pando Vaina was and if we were okay with the filthy testimonies he had made against us. So it would appear that even those closest to him were judging him. We sent our greetings to Pando via his father-in-law. We also sent him a message that we had personally read his damning testimony and lies while we were in Butirka prison in Moscow. He should be ashamed of his rank as General because he had received that rank at our expense and at the expense of the fighters and people that he had sent to jail with his false testimony. We on the other hand, remained honest and loyal to our cause, throughout the war, in prison and now that we were free.

              I did not see a statement against me from Kaki, the Commissar of the 18th Brigade, under whom I served as an assistant. For years he used to visit Romania. One time he came to Skopje to visit his cousins and asked to see me, but for some reason they did not bring him to us. He wanted to move to Skopje permanently but internal affairs did not approve his request. He later went to Solun but was not on good terms with the CPG.

              Another person who gave damning testimony against me was Lefteris Katsakos, a Greek from the town Karditsa. Before the war he had been a policeman and later joined the CPG as an active participant. When I met him in 1945-1946 he was CPG Secretary of Lerin Region. He used to put a lot of obstacles in front of NOF in the Lerin Region local village organizations. We spent a lot of time and meetings with him before the CPG recognized NOF. During the 1970’s he sent me a letter from Tashkent asking me to arrange a guaranteed visit for him to Skopje, Macedonia. He must have found out that Mincho and I had made such arrangements for all kinds of people, including those who had made defamatory statements against us during the interrogations in Moscow. He used his mother to get to me because I was friends with her. But Lefteris Katsakos knew me “very well” from the arguing we had done over NOF, but did not think that I knew about the damning statement that he had given against me or perhaps he was hoping that I had never read his statements. As a communist in a high position he sure stuck a knife deep into my back. But Mincho and I decided to send him a letter of guarantee anyway. He came with his wife Roxana, a physician, a surgeon and both were guests in my home. His wife Roxana was from the town Negush. She joined the Partisans when her home town was invaded. She advanced her education in Tashkent and upgraded her specialization. We showed them a lot of respect, but during one of our conversations I asked Lefteris: “Why did you make such damning statements against me?” Like the others, he said he was “forced to do it”. But at the same time he did not believe that the NKVD would actually use his real name in the interrogations or that the NKVD would allow me to read his statement. He stayed in Skopje for a while and visited with many people that he knew. He only said positive things about us after our visit and criticized the CPG for its role in what had happened in Tashkent. After a year or so Lefteris, with his wife, daughter and son, returned to Greece. He now lives in Athens but since then has not made contact with us.

              A statement, without a photograph, from an older man named Koraveshov from the village Smrdesh, Kostur Region was read to me. In his statement he had the most praise for me. He testified that he did not know me as an agent or the way others referred to me, he simply knew me as a person who often visited his village, spoke at meetings, urged people to organize and got Partisans to enlist and fight like Macedonians against the fascists. He said it was not true that I conducted “disruptive” activities in the CPG, NOF, AFZH and DAG Organizations.

              The interrogator told me that there were other such testimonies but he did not read any more to me. After reading each statement I asked the interrogator, if those people were in the USSR, in Tashkent, “Why don’t you take me there and if I am guilty then sue me in their presence.” And as usual he would say: “That’s not possible!” “How then will you get the truth about who I am and what I am?” I would ask. Each interrogation, conducted during the day or at night, lasted about 5 to 6 hours, depending on the questions asked and my answers given. After the protocol was read back to me if I agreed with everything I would sign it.

              As time passed, it felt like both the interrogator and the translator were more “polite” to me. Nikitin no longer yelled at me like he had in 1950 and he did not insult me by calling me “zvoloch”, “agent”, etc., especially after he returned from Tashkent and after I was moved to Butirka Prison. One time he asked me if I wanted to be in a cell with others. I thought he might want to pair me up with a provocateur so I said: “I am used to being alone and reading the books you give me in Russian and by foreign authors translated into Russian. They help me refine my language. But… I wouldn’t mind being placed in the same cell as my husband,” I added. He laughed. I laughed too. He then said: “That’s not possible!”

              In one of the confrontations in the prison, they had brought Pavle Rakovski, Urania Pirovska Iurukova and Paskal Mitrevski. I categorically denied everything they said and labeled their stories as lies and inventions aimed at ruining my character. I said to their faces that what they were saying was coming from their own imagination. When I came face to face with Urania and when I said to her that what she was saying was a fabrication and her aim was to save her own skin, she began to cry. They immediately took her away and said to me: “Why are you upsetting them like this?” I said: “Because they deserve it!” I don’t know by whom or why they were forced to testify against me.

              After a month or two they moved me from cell 46 to cell 446, left wing. At least that’s how it seemed to me because I went on stairs. The new cell was smaller but “equipped” the same. Yet here it seemed a bit better. It was like a “hotel room”.

              I cannot count how many false statements were made against me by my closest comrades at the most critical time of the war. How could people change so quickly!? I was raised to be honest, to trust people, to help people, but now I too began to change. I concluded that no one could be trusted because there was anger and fear in people and some people were simply sycophants and informers.



              КЛЕВЕТНИЧКИ ИЗЈАВИ ПРОТИВ МЕНЕ ОД МОИ БЛИСКИ СОБОРЦИ



              Во Бутирка сослушувањата се водеа повеќе денски отколку ноќе како во Лефортовска тјурма. Изгледа секој затвор си има свој режим. Осетив некаква промена кај иследникот од неговиот однос кон мене. Тоа можеше да се забележи и од префрлувањето од еден во друг затвор и од други поединости.

              Размислував во ќелијата за тие промени на што се должат. Набргу ми се разјаснија.

              По некој ден бев повикана на сослушување во некои подземни простории или, можеби, така мене ми се чинеше, бидејќи повеќето скали одеа надолу и се беше осветлено со светилки. Тројцата: иследникот, преведувачот, и јас си ги зазедовме своите познати места.

              Никитин од неговата акт-ташна извади мала фотографија и дојде кај мене, прашувајќи ме дали го познавам тоа лице. Фотографијата беше мала како за пасош. На неа е Е.К.К. Ми поминаа морници низ телото загрижена што станало со неа. На прашањето како ја познавам, на иследникот Никитин му кажав се.

              -Ова е Е.К.К. Таа е од моето родно село Д’мбени. Бевме соседи и членувавме во иста младинска и партиска ќелија. Беше партизанка (ги наведувам нејзините функции што ги заземаше). Со неа сме блиски другарки.

              -Добро, ми вели иследникот, сега ќе пишуваме протокол. Потоа ми ја даде да ја прочитам нејзината изјава напишана во Ташкент. Ја прочитав. Не ми се веруваше дека К., најдобрата моја другарка од детството, може да даде таква изјава само со лаги и клевети. Напишала како сум вршела разбивачка работа во ДАГ, дека сум агитирала меѓу борците за заминување во Југославија и уште што не друго што повеќе да ме оцрни.

              Се разбира, бев категорична, ги отфрлив сите лажни искажувања во изјавата на Е.К. со коишто ме товари во истрагата, велејќи: “По одобрение лично на Захаријадис, јас нејзината мајка ја префрлив во Југославија, во Битола, бидејќи нашето село беше дотемел изгорено од монархофашистите и сите старци и изнемоштени лица, околу 90 души мажи и жени ги префрлив до југословенската граница преку Преспа. Сега нејзината мајка живее заедно со мојата мајка во иста соба на улица Мирче Ацев број 6 во Битола, во куќата на еден наш земјак, Живко Делев”. Тогаш Никитин ми вели: “Па таа за лажни искази, по нашите закони, две години треба да биде осудена затвор” и ми ја подаде нејзината изјава, на која најдолу, десно, беше потпишана самата по предупредувањето дека за лажни искази се казнува со две години затвор. На иследникот му велам да ја донесат тука да се соочиме. “Е тоа, Николовскаја, не може”, ми вели. Адресата на Е.К. и беше: “12 жил-городок Ташкент”.

              Кога ја прочитав адресата, ги заборавив клеветите на мојата најблиска другарка и, за чудо, добив голема морална поддршка со тоа што осознав дека единиците на ДАГ се наоѓаат тука покрај нас. Значи, не сме сами во Советскиот Сојуз. Тоа за мене беше големо откритие што ми го овозможи мојот иследник, давајќи ми ја в раце клеветничката изјава.

              Го потпишав протоколот со морално-охрабрувачко наоружување. Без разлика на тоа колку беа тешки лагите, клеветите за мене, тие беа едно олеснување во мојата безизлезна положба. Тие тешки моменти не можат да се опишат со зборови кога ќе прочиташ такви нискости од најблизок. Ќе напоменам дека братот на Е.К. во тоа време работеше при Главниот штаб на ДАГ. Ме замоли да одиме заедно кај Захаријадис за префрлување на мајка му во Битола. По одобрение на Захаријадис, јас тоа го извршив. Во тоа време ГШ на ДАГ и ЦК беа сместени во селото Винени, кај Преспанско Езеро. И после сето тоа добро, со изјавата на Е.К. со иследникот имав работа неколку дена.

              Од клеветничката изјава на Е.К., како што напоменав, сепак имав некаква корист: разбрав дека единиците на ДАГ се тука, не сме сами уапсените.

              Другата недела иследникот при сослушувањето ми подава друга фотографија и ми вели: “Верочка, овој треба да го познаваш, и тоа добро”. Гледам: Димитар Шалапутов-Мичо, од село Жупаништа, Костурско. Него го познавав од времето на ЕЛАС. Тој е многу постар од мене, но бевме заедно во позадинска работа во Костурско . Му велам на иследникот: “Многу добро го познавам”, на што тој ме прашува како каков го знам. Подробно му раскажувам на иследникот за Мичо.

              -Е сега, ми вели иследникот, прочитај ја неговата изјава што пишува тој за тебе и ми ја дава в раце.

              Читам. Што ќе прочитам! Димитар Шалапутов-Мичо без трошка совест како можеше толку да ме оцрни. Пишува дека јас сум убивала комунисти за време на ЕЛАС и ДАГ, дека сум организирала дезертерства и уште какви не подлости. Лаги со опашки. Изнесува против мене клевети што чесен човек никогаш не би ги помислил. Пишува дека јас сум ги убила комунистите од селото Габреш, Костурско: Стамко со ќерка му. Тоа толку ме револтира што станав од столчето, направив чекор напред кон иследникот и на висок глас му велам: “Донесете го тука тој човек за јас да му кажам в очи дека овие се лаги, негови измислици. Прво, тој Стамко и ќерка му воопшто не ги знам кои се. Колку што знам, тие не беа комунисти, тие беа затворени во себе, а токму тој Димитар Шалапут, без никаква причина, ги фрли во дулото што се наоѓа на планината преку селото Габреш. Потоа, им ја пљачкоса куќата. Сето ова, донесете го, да му го речам пред Вас в очи!”

              Боже, што се не може да измисли нечовек, злосторник! Станаа иследникот и преведувачот да ме смируваат, велејќи ми: “Ти не гледај што пишуваат тие против тебе, ти ќе кажуваш за себе!” “Но Вие не ми верувате мене, туку му верувате нему! Затоа барам соочување со него”. “Е, тоа не може”. “Тогаш како ќе ја утврдиме вистината. Ако советската партија им верува на такви лаги, тогаш не знам што да речам (а во себе си велам: тогаш каква партија е таа)” – му велам на иследникот. Тогаш не знаев дека врз основа на вакви лаги илјадници советски луѓе се убиени и затворени во Гулаг. И со оваа гнасна изјава на Димитар Шалапунов-Мичо имав работа неколку дена со иследникот, па го потпишав протоколот, а иследникот ми даде една кутија цигари “ Казбек”, бидејќи бев многу возбудена.

              Следните два-три месеца, точно не се сеќавам колку време, на секое сослушување иследникот ми покажуваше се нови и нови такви фотографии од мои дотогашни другари по оружје и по партиска припадност, кои со најгнасни измислени клевети, за да се покажат лојални на КПГ и на СКП(б), ги даваа не само против мене, туку и против сите нас затворените раководители на НОФ и ДАГ, мислејќи дека со нас повеќе нема да се видат и дека нивните изјави нема да ни бидат дадени да ги прочитаме и да ги видиме нивните гнасни потписи.

              Постапката на иследникот секогаш беше иста: ќе ми ја покаже фотографијата,ќе ме праша дали и како каков го знам, а потоа ми ја даваше неговата изјава да ја прочитам, а јас морам да ја докажувам вистината.

              Такви измислени клеветнички изјави против мене имаа дадено: Ристо Евангелу, Зизо Делевски, Ѓорѓи Пајков и многу други за кои ќе стане збор подоцна.

              Ристо Евангелу е од селото Апоскип, Костурско. Тој во изјавата имаше напишано дека јас комунистичкото знаме од црвена свила сум им го дала на афежетките да си направат гаќи. Тоа не беше знаме туку неколку метра црвена свила што на Вториот конгрес на НОФ (25 март 1949), кој се одржа во селото Нивици, Преспа, ми беше подарена од делегацијата на Македонското друштво од Софија која присуствуваше на конгресот на чело со претседателот Ристо Калајџиев. Таа свила ние не можевме да ја употребиме и по капитулирањето на ДАГ, во логорот Елбасан, во Албанија, решив на афежетките да им дадам по една марама за околу врат. Од таа свила излегоа шест памии. “Тоа беше се, му велам на иследникот. Една од тие шамии е мојата што ми ја зедовте уште првата вечер при претресот во боксот на затворот заедно со другите мои предмети, тоа беше во Љубљанка”. Пак протокол со прашањата на иследникот и моите одговори.

              Идните недели есента на 1951 година следеа се такви и слични испитувања по искажувањата во изјави на “другари”, кои без трунка совест даваа лажни клеветнички изјави против мене.

              Таква изјава, со слична содржина, имаше дадено и Зизо Делевски од селото Добролишта, Костурско. Тој беше позадински работник на КПГ и на НОФ, верен пион на КПГ уште од затворот во Акронавплион, но органичен човек. Од околиски функционер не можеше да се искачи погоре на хиерархиската скала. И тоа што беше беше со полтронство. Со давањето такви изјави за сите нас затворени му се даде можност уште еднаш да ја докаже неговата лојалност кон КПГ и кон СКП(б). Поради такви “заслуги” и доби национална пензија од СССР, а со доаѓањето во Скопје ја продолжи старата практика поддржуван од некои такви како него кои дезертираа од нашето Движење во Егејска Македонија.

              Ѓорѓи Пејков е од селото Нестрам, Костурско, предвоен комунист на КПГ. Пред КПГ, пред партијата се докажуваше со давање лажни, клеветнички изјави без тронка совест и човечко достоинство.

              Сите давачи на гнасните изјави што ги наведов, кога дојдов во Скопје по 1956 година бараа да им сведочам за утврдување на нивниот боречки стаж, не знаејќи дека јас знам за нивните лажни изјави, за нивните клеветења. Им реков в очи: “Вие дадовте лажни клеветнички изјави против мене во органите на НКВД за да ме стрелаат. Но, еве, јас сум жива. Сега вие барате моја услуга да ви помогнам да си го решите вашиот проблем за егзистенција. Веќе вие не сте способни за работа, па сакате да добиете пензија”. Кога тоа им го реков в очи, цитирајќи и делови од нивните изјави, ги веднеа главите, оправдајќи се дека биле принудувани. Јас по природа, како и мојот покоен сопург Минчо, не сме злопамтила. Гледајќи како мизерно се однесуваат, не молат, им дадов изјави за тоа што беа во времето на НОБ и Граѓанската војна на Грција за да живеат, а не како нив што ни посакуваа смрт.

              Димитар Шалапутов-Мичо, кој живееше во Бугарија, во Пловдив, дојде кај нас на гости, да не види како стари другари. Го нагостивме. Тој за мојот сопруг, Минчо, имаше дадено уште погнасна изјава, и тоа многу поопширна отколку против мене. Кога в очи му рековме зошто дал изјави против нас, се оправдуваше дека, ако не давал такви изјави, многу ќе страдал, мислел дека божем нас не имаат стрелано. “Ако не имаа стрелано, немаше потреба да бараат од вас изјави. Друго, ако не си давал такви изјави, многу ќе си страдал, а како ќе поминеме, и како што поминавме, од тие твои изјави тогаш не ти беше гајле!” – му рековме на разделбата и замина како избербатен одзади.

              Заедничка изјава имаа дадено уште: Никола Бојков, доктор од селото Жупаништа, Костурско; Ацо Ивановски од гратчето Хрупишта, Костурско и Атанас Ангеловски-Гарефи од селото Лобаница. Сепак тој ја кажа вистината дека јас го вклучив во организацијата во 1943 година. Од овие тројца ми ги покажаа само фотографиите, а изјавата не ми ја дадоа да ја прочитам, па не знам што имаа избљувано.

              Клеветничка изјава против мене имаше дадено и Коста Хрисафов од селото Баница, Леринско, живеел во Бугарија. Кога дојде во Скопје и тој ми побара изјава за регулирање на неговото учество во ДАГ. Интересно, сите што доаѓаа за изјава кај мене или кај мојот сопург, мислеа дека не знаеме за нивните изјави, па толку многу љубезно се однесуваа како никогаш ништо да немало недобро меѓу нас. Кога му реков на Хрисафов зошто дал изјава против мене, се посрами, оправдувајќи се дека тоа го сторил под притисок на партијата.

              Пандо Вајна од селото Сребрено, Соровичко, во ДАГ беше командант на 18. бригада, а јас во неа бев помошник на политичкиот комесар Маки, за кое порано поопширно кажав. Овде да споменам само тоа дека Пандо Вајна имаше напишано наредба да бидам одликувана за покажаната храброст и бев унапредена во чин капетан на ДАГ за мојот успех покажан во борбата во градот Лерин. Кога, и тој дал изјава против мене. Кога ми ја покажа неговата фотографија и кога ја прочитав неговата изјава, на иследникот му велам: “Нема комунисти кога вака можат да лажат”.

              Пандо Вајна, кога се расформира организацијата “Илинден”, немаше смелост да дојде во Скопје, Македонија. Отиде во Бугарија. Таму заврши високи воени училишта и беше унапреден во генерал на бугарската армија. При посети на Бугарија, со сопругот Минчо повеќепати баравме да се сретнеме со него, но си знаеше за неговите недела, па не дојде да се состанеме. На визита дојде Ставро Кочев. Тој од Полска се пресели во Софија, каде и почина. Ставро беше член на Секретаријатот на НОФ и член на преобразената “Илинден”. Го дочекавме другарски. Зборуваше за грешките и за манипулациите на “другарите” и “пријателите”. Од Софија во Скопје не дојде Пандо Вајна, но ни направи посета таткото на неговата сопруга. Тој сакаше да го чуе нашето мислење за Пандо Вајна, односно за зета му, дали сме задоволни од неговите гнасни изјави. Значи, и најблиските го осудувале. По него му испративме поздрави на Пандо, т.е. да го поздрави дека неговите лаги лично ги прочитавме во затворот Бутирка во Москва. Тој треба да се срами од својот чин генерал зашто е добиен за сметка на борците и затворениџите, а ние си останавме искрени, чесни како во војната, така во затворите и сега на слобода.

              Што се однесува за комесарот на 18. бригада , кому му бев помошник, од него не видов изјава против мене. Тој со години шеташе низ Романија. Дојде во Скопје кај свои братучеди. Побарал да се видиме, но не знам од кои причини не го донесоа кај нас. Сакаше тој за постојано да се насели во Скопје, но органите за внатрешни работи не му одобрија. Подоцна замина за Солун, Грција, иако со КПГ не беше во добри односи.

              Против мене клеветничка изјава имаше дадено и Лефтери Кацако, Грк од гратчето Кардица. Пред војната беше полицаец. Се приклучи во КПГ и имаше функции. Кога го запознав во 1945-1946 година беше секретар на КПГ на Лерински окург. Ни правеше многу пречки во НОФ на Лерин и во месните организации по селата. На повеќе состаноци се препиравме пред да се признае НОФ од КПГ. Седумдесеттите години на минатиот век ми испрати писмо од Ташкент да му пуштам гарантно писмо да може да ја посети Македонија, односно Скопје. Бидејќи јас и сопругот имавме направено повеќе гарантни писма на наши пријатели соборци, дури и на такви коишто имаа давано клеветнички изјави за време на процесот против нас во Москва, ја злоупотребивме мајка ми божем како познати пријатели со неа. Лефтер Кацако мене ме познаваше “многу добро” од расправиите за НОФ, но тој си мислеше дека не ми беше дадена неговата изјава да ја прочитам во Москва, во која најнеодговорно ме напаѓаше како “комунист” на високи функции. Сепак со Минчо решивме да му испратиме и нему гарантно писмо. Дојде со неговата жена Роксана, лекар, хирург. Беа гости во мојот дом. Жена му Роксана е од гратчето Негуш. Се приклучи во партизани кога беше нападнат нејзиниот роден град. Во Ташкент го стекна високото образование и специјализацијата. Ги примивме најгостопримливо, но при еден разговор на Лефтер му реков: “Зошто даде таква изјава против мене?” Се оправдуваше, како сите, дека бил принудуван, но, всушност, не верувал дека НКВД ќе ми го каже неговото име, а уште помалку дека ќе ми ја даде в раце неговата изјава да ја прочитам. Поседа уште некое време, се извиде со доста познати, за нас се иразуваше многу пофално, ја напаѓаше КПГ што го разедини народот и за настаните што станаа во Ташкент. По некоја година, Лефтер со жена му, ќерка му и син му се врати во Грција. Живее во Атина, но ниеднаш не ни е јавен.

              Ми беше прочитана и една изјава без да ми се каже фотографија од некојси Коравешов од селото Смрдеш, Костурско, постар човек. Во неговата изјава имаше најпофални зборови за мене. Пишува дека тој не ме знае за таква каква што ме прикажуваат: за агент; дека одев во нивното село, зборував на митинзи и ги повикував луѓето да се организираат и да стапат во партизани, да се бориме како Македонци против фашистите, дека не е точно оти сум вршела разорна дејност во организациите: КПГ, НОФ, АФЖ и ДАГ.

              Иследникот ми вели дека има и такви изјави, но други вакви изјави не ми прочитаа. На секоја прочитана изјава, на иследникот му велев, ако тие луѓе се во СССР, во Ташкент, “зошто Вие не ме однесете таму и, ако сум виновна, пред сите нив да ме судите. “Е тоа не може”, ми вели Никитин. “Тогаш како ќе ја утврдите Вие вистината што сум јас и која сум?”

              Секое испитување, дневно или ноќно, траеше 5-6 и повеќе часови, што зависеше од прашањата и моите одговори. Кога ќе ми беше прочитан протоколот, ако бев соглсна го потпишував.

              Како што изминуваше времето, чувствував како, и иследникот, и преведувачот се

              “пољубезни” кон мене. Никитин не ми викаше како во 1950 година, не ме навредуваше со “зволоч-агент”, а посебно откако се врати од Ташкент и откако бев преместена во Бутирка. Еднаш ме праша дали во ќелијата сакам да сум со други. Си мислам, можеби, сакаат да ми донесат провокаторки, па му велам: “Свикнав сама, читам книги што ми ги давате од руски и странски писатели преведени на руски јазик и го усовршувам јазикот. Единствено можете да ме ставите само со мажот ми. Се смее. Се смеам и јас. Ми вели: “Е тоа не може”.

              На соочување во затворот ми ги имаа викнато: Павле Раковски, Уранија Пировска Јурукова и Паскал Митревски. На нивните обраќања, односно кажувања, јас категорично бев против, не признавав ништо и дека измислуваат лаги за да ме оцрнат. В очи им велев дека тоа што го кажуваат е нивна измилица. Кога бев соочена со Уранија и кога и реков дека тоа што го вели е нејзина измислица, злонамерност само да ми наштети за таа да биде ослободена, плачеше и веднаш ја зедоа. Ми велат: “Зошто така ги навредуваш?” Им велам: “Така и уште повеќе заслужија”. Којзнае зошто и од кого се натерани да кажуваат за мене со што немам врска.

              По месец-два, од ќелијата 46 ме префрлија во ќелијата 446, лево крило, барем така ми се чинеше зашто одев по скали. Таа беше помала, а “опремата” иста. Сепак овде беше подобро. За мене беше како “хотелска соба”.

              Не можам да ги добројам колку се изјави имаше против мене со невистинитости, и тоа од мои најблиски другари и другарки со кои во најкритичните моменти ги делевме ужасите на војната. Како можат луѓето толку брзо да се менуваат!? Јас бев воспитувана да бидам чесна, да им верувам на луѓето, па им помагав, но почнав сега и јас да се менувам. Заклучив: секому не треба да се верува, зашто во луѓето има злоба, страв, некои по занимање се полтрони и кодоши.








              © 2013 Microsoft
              Terms
              Privacy
              Developers
              English (United States)







































































































































































































              © 2013 Microsoft
              Terms
              Privacy
              Developers
              English (United States)
              "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
              GOTSE DELCEV

              Comment

              • George S.
                Senior Member
                • Aug 2009
                • 10116

                To Hell and Back – Part 16



                By Evdokia Foteva - Vera

                Translated and edited by Risto Stefov

                [email protected]

                May 15, 2013



                Poem - Allegory of my life



                Every bit of loneliness I filled with recollection. I constantly thought about why I had fought in NOBG and in the Greek Civil War and why this was happening to me here in Moscow. I thought about how low I had fallen and how Moscow was not at all what I had imagined. What I imagined would be paradise had turned out to be hell. From my thoughts, spontaneously, verse by verse, I composed a poem, an allegory of my life. I began writing in cell 105 and finished in cell 86 in May 1951, at the Lefortov Moscow prison. Of course I had to compose the poem orally, as I felt it in my heart, because I had no pencil or paper to write it on. I was not allowed to have writing material. So I carried the poem in my memory and repeated it in all of my cells all the way to Alma Ata where I wrote it on paper.

                At the end of the poem I wrote: time (1. V. 1951) and place (“MoLeTjur”). The place is short for: “Moscovskaja Lefortovskaja tjurma” or “Moscow Lefortov Prison.” I allowed myself to quote the poem here because it was torn from my soul and composed under extremely unbearable circumstances.



                ЦВЕЌЕ (FLOWER)



                Планинско, пролетно цвеќе, (Mountain, spring flower,)

                со горски солзи и топла крв вадено, (soaked with mountain tears and warm blood,)

                растеше силно, немаше уште расцутено. (growing fast, but not blossomed.)



                Го играше ветрот во ноќите, (Played the wind at night,)

                топло го бацуваше сонцето, (warmly kissed the sun,)

                весело се смееше цвеќето, (happily laughed the flower,)

                гледајќи високо во небото, (looking high in the sky,)

                играјќи весело лисјата, (playing happily in the leaves,)

                ги поздравуваше цвеќата, (greeting the flowers,)

                што растеа долу во полето, (growing down the valley,)

                така весело леташе времето. (so happily the time flew.)



                Но едно мајско, росно утро, (But one May, dewy morning,)

                поган црвец, барајќи си храна, (a twisted worm, looking for food,)

                без жалост, со апетит и радост, (without sorrow, but with appetite and delight,)

                го зграпчи право во срцето, (gripped it in the heart,)

                се потресе цвеќето. (frightening the flower.)



                Не обрна внимание тогаш, (Did not pay attention then,)

                затоа не осети болка, (that’s why it felt no pain,)
                и пак весело ги играше лисјата, (and again cheerfully played the leaves,)

                шепотејќи со ветрот во ноќите. (whispering to the wind in the nights.)



                Но малата срцева рана, (But the small heart wound,)

                со времето голема стана, (with time became great,)

                црвецот ја испогана, таа оживеа, (the worm befouled it, it cut its life,)

                увбавото горско цвеќе пожолте и свена, (the beautiful mountain flower yellowed and faded,)

                ја наведна настрана главата, (it turned its head to the side,)

                и ја навали – на копривата. (and leaned against - the stinging nettle.)



                Ох, смртно ја избоде раната, (Oh, mortally the wound was stabbed,)

                крвави солзи ја натопија земјата, (bloody tears soaked the earth,)

                не сакајќи цвеќето, (unwillingly the flower,)

                ја повади копривата. (nourished the stinging nettle.)



                И други таму растеа коприви, (Other stinging nettles there grew,)

                темни, погани, горделиви. (dark, twisted, proud.)



                Убавото планинско цвеќе, (Beautiful mountain flower,)

                без пријатен планински ветар, (without the pleasant mountain wind,)

                без слатка утринска роса, (without the sweet morning dew,)

                без светлина и топло сонце, (without light and the warm sun,)

                стана жртва на темнина, (became a victim of darkness,)

                немоќно своите убијци да ги храни. (unable to heal its wounds.)



                Така, убавата, бујна младост, (As such, the beautiful, exuberant youth,)

                предвремено згасна, (was prematurely extinguished,)

                од думанската подлост. (by the dust of decay.)



                МоЛеТјур (MoLeTjur)

                1. V. 1951 (1. V. 1951)



                Facing Poplazarov and Hadzhiianov



                Two months later I was called in for “sledstvie” by my interrogator, in the presence of translator Aristotelis Papunidis. He asked me how I was doing and what the deal was with the blood. “It was the same as before, I bled from my nose on my pillow. The guard saw the blood and called for help. A couple of doctors came and gave me medical aid. But before doing that they asked me why I wanted commit suicide. I explained that I often got nose bleeds, about which you already knew. I told them to verify this with you. Perhaps (I instinctively smiled and said) in my early days here I was contemplating committing suicide, but now I am comfortable here in this luxurious place and suicide is the furthest thing from my mind.” The interrogator stared at me for a long time without asking anything except if I had cigarettes and if I was getting books to read. I told him that I had been out of my cell only one time when Pogrebnjak wanted to know how I was doing and gave me a couple of packs of “Rocket” brand cigarettes. The interrogator then gave me a pack “Kazbek” brand cigarettes, this was a larger pack. This was also the first time that I had seen this kind of cigarette. Interrogator Nikitin had nothing more to ask and let me return to my cell early with the following parting words for me to think about: “Again, think about your offensive activities.” I was then taken back to cell 86. Unfortunately Nikitin’s last words put me in a bit of doubt.

                A few days later I was again called to “sledstvie”. This time the interrogator asked me how I knew Poplazarov and Hadzhijanov. I told him everything.

                “I have known Poplazarov since 1943; he was a teacher, a pre-war revolutionary and a communist. He led a Partisan group that fought against the Fascist counter-bands and after SNOF was formed in Kostur Region, he became a member of the SNOF Secretariat responsible for publishing the SNOF ‘Slavjanomakedonski Glas’ newspaper. He fell in disrepute with the CPG in May 1944 and after the liberation in August 1944 he joined the Macedonian “Goche” Battalion and transferred with it to Yugoslavia. We finished Party school in Skopje together along with Urania and others. In December 1946 he was appointed NOF District Board Secretary of Lerin Region. At that time I was secretary of the NOF Sorovich-Kailar Regions. I knew him well until we were put in jail,” I concluded.

                Nikitin listened to me carefully, as always, when I spoke and after I was done he said: “We don’t need his biography, just tell me what connections he had with OZNA.”

                I did not answer right away. I thought about it for a while and came to the conclusion that surely they must have collected information on him by now so I said: “I suspect he had. During the NOF and DAG period all of us who stayed in Yugoslavia had to report to Internal Affairs, as I told you earlier. The Ministry of the Interior of Macedonia-Yugoslavia was responsible for us and the Greek “Iafka” in Skopje, Strumitsa, Nish and Belgrade cooperated with OZNA and the assistance they received came through OZNA. Hence, the entire CPG leadership was connected with OZNA.”

                “Does that mean Poplazarov had contacts with OZNA?” He asked again and then said: “If we take you to face him would you still say this? He would not admit to it himself. Why does he not want to admit to it?” he said. “These were normal official contacts, why would he not want to admit to them?” I replied. This is where we finished the interrogation.

                At the next day’s interrogation Nikitin asked me how I knew Tashko Hadzhiianov so I told him everything I knew about him as well.

                I said: “I met Tashko for the first time in December 1944 when he came to Bitola to the First Macedonian Shock Brigade consisting of all Macedonian fighters from Greece. Tashko came from a revolutionary family. He was a leader in the NOMS youth Organization. His fiancée was killed in Gramos during the Monarcho-Fascist great offensive supported by U.S. aircraft. She was killed by a napalm bomb. Tashko’s father was shot in Athens by the Germans. Tashko and I were arrested by the CPG in Albania and brought here.” The interrogator asked me if Tashko had ties to OZNA so I told him the same thing that I had told him about Poplazarov. And then I said that I was curious as to why Poplazarov would not admit to something that really happened?

                “Verochka, will you ask him this yourself during the confrontation?” he asked. “Why not, I will ask him!” I replied. “I will be pleased to be given the opportunity to see both Poplazarov and Hadzhiianov as they are in the same situation as I am, but I still find it strange why they did not want to admit to their ties to OZNA. OZNA, after all, was concerned about our movement and about the Monarcho-Fascists and the Anglo-Americans and gave us assistance to fight back against them,” I concluded.

                A few days later I came face to face with Poplazarov and Hadzhiianov. I told them what I had told the interrogator and then signed the protocols. The confrontation was a miserable experience. Why hide the truth? There was no problem with us in NOF having links with OZNA because OZNA was helping us. The entire CPG leadership was well aware of that and of the contacts we maintained at an even higher level. The CPG leadership had constant contact with the CPY leadership. In any case I was glad to have seen both Poplazarov and Hadzhiianov and to know that they were both alive, although looking very exhausted. I did not know what else they had said, but not admitting to any links to OZNA was plain stupid.



                Cell 46 in Butirka



                For a while I was not taken to “sledstvie.” Then one night the door of my cell opened and the guard said: “Vazmi” and take everything with you. I collected my overcoat and my green army blanket and left the books I was given to read on the table. I had finished my cigarettes so there was nothing else for me to take. So I left the ground floor cell 86 in the left wing of Lefortovskaja tjurma. Here, in this cell, I had no “extra food” as I had every third day in cell 105.

                From my cell they loaded me onto a “voronok” and after a long night’s “ride” through the Moscow streets, by Red Square... Heavy doors were opened. The NKVD agents searched me and then shoved me in cell number 46 in the left wing of a wide tiled hallway. My new cell seemed more “comfortable”. It was small, square, had no window, but was brighter; it did not have the black walls and dark floor like my former cells, but the “furniture” was similar. The food consisted of “kipjatok,” fish soup, borshch, shchi, kasha, but a different kind of kasha “grechiha,” a little bit but tasty. Your body gets used to it, even if it’s in small amounts. This is how it was during the first days of November 1951. I came to this realization when several days later they brought me a plate of borshch and rice kasha, even better food. This meant that this was the day of the “October Revolution.” The next day it was back to kasha “grechiha,” which was nutritious and delicious (many people in the USSR ate this food and it is popular to this day). This food is now even sold in the stores in Macedonia.

                A couple of days after my arrival, the person responsible for that part of the prison cells opened the door to my cell and, while holding a clipboard in his hand, handed me a pencil and asked me to sign on the dotted line. He explained that I was going to receive 13 rubles but not in real money; for that amount I could buy anything I wanted from the canteen, through him of course. Without thinking I immediately uttered the words “soap” and “comb.” He said you can order as many things as you want that have a total value of 13 rubles, so I ordered sugar, toothpaste and a toothbrush. The next day I received my order and I had 3.5 rubles left. With those I ordered some candy. I received my candy the next day. What is this?! I thought. This was indeed a surprise! Are they going to give me money like this every month, I wondered as I rejoiced at the idea like a child?

                I had been in Butirskaja tjurma for about eight months. Here I did not have the privilege of walking for five minutes during interrogation as I had in the other prison. I was taken to the shower room once every fifteen days. Here however I purchased good soap and was able to wash my long hair properly. My hair had grown very long in prison and I had to braid it to keep it under control. The comb, which I purchased from the canteen, was small but had big teeth, it was easier to use than the small toothed comb that I owned. I economized on my soap and candy so that they would last me longer. My thinking that they would give us money like this every month was wrong. At one point I had forgotten where I was. But I always looked forward to having a bit of candy to keep me sane. I was also happy that things were much cleaner in this prison. Here I was rarely visited by doctors, only when they came to inspect us for lice.

                After the customary greeting when I was called in for interrogation and after taking my place in the corner of the room, the interrogator asked me about my health and how I was feeling. He then complimented me on how “good” I looked. I thought this was unusual but I thanked him for asking and for the compliment anyway. He then asked: “Verochka, where did you get the mirror to have combed your hair so well?” I told him in the same tone of voice: “Didn’t you know that I was receiving double the “pajok?” He was not amused with my “smart” comment, so he asked me again: “I am asking you a serious question, tell me where did you get the mirror?” I again jokingly said: “I brought it with me but your people, after so many searches, were unable to find it.” I then paused for a second and said: “It is one of yours.” Looking somewhat puzzled Nikitin then asked: “How is it one of ours?” Nikitin was really interested in finding out where I had gotten the mirror, because mirrors were not allowed in the prison and would have been confiscated during the searches. They did full body searches so there was no way of hiding a mirror. Both he and Aristotelis, the translator, were intrigued. Aristotelis insisted in Greek that I tell him how I had gotten the mirror, and in Greek I told him that they gave it to me here. At the end I said: “I don’t need a mirror to see myself, I use my pot and even my teaspoon to fix my hair. I don’t have a mirror!” I concluded. About that Nikitin himself wanted to be reassured so he went and got a teapot and saw for himself that indeed “they had given me the mirror.” The interrogator then gave me a pack of “Prima” brand cigarettes. This was the first time that he had given me “Prima” and said that we were now in another prison and that I still needed to think about my “acts of treachery” and that the next day I would be again called for interrogation.



                ПЕСНА – АЛЕГОРИЈА НА МОЈОТ ЖИВОТ



                Секоја осаменост ја исполнував со размислување: за што се борев во НОБГ и во Граѓанската војна на Грција и што е ова што го прават со мене, каде стасав; како ја замислував Москва и што доживувам во неа. Од тие размислувања, спонтано, стих по стих, излезе цела песна, т.е. алегорија на мојот живот. Нејзиниот почеток, зародиш, се јави во ќелијата 105, а целосно оформување доживеа на Први мај 1951 година во ќелијата број 86 во Лефортовскиот московски затвор. Се разбира, ја создавав усно, наизуст, во себе зашто немав молив и хартија да ја запишам, т.е. такво нешто беше “немзја”. Така оформена песната ја носев во себе, ја повторував во ќелиите се до Алма Ата. Таму ја запишав на хартија.

                Под песната се запишани индикаторите: време (1. V 1951 година) и место (“МоЛеТјур”). Местото е со кратенка што значи: “Московскаја Лефортовскаја тјурма”, односно: “Московски Лефортовски затвор”. Си дозволувам да ја цитирам таа песна зашто е корната од мојата душа, создадена во исклучително неподносливи околности.



                ЦВЕЌЕ



                Планинско, пролетно цвеќе,

                со горски солзи и топла крв вадено,

                растеше силно, немаше уште расцутено.



                Го играше ветрот во ноќите,

                топло го бацуваше сонцето,

                весело се смееше цвеќето,

                гледајќи високо во небото,

                играјќи весело лисјата,

                ги поздравуваше цвеќата

                што растеа долу во полето,

                така весело леташе времето.



                Но едно мајско, росно утро

                поган црвец, барајќи си храна,

                без жалост, со апетит и радост,

                го зграпчи право во срцето,

                се потресе цвеќето.



                Не обрна внимание тогаш,

                затоа не осети болка

                и пак весело ги играше лисјата,

                шепотејќи со ветрот во ноќите.



                Но малата срцева рана,

                со времето голема стана,

                црвецот ја испогана, таа оживеа,

                убавото горско цвеќе пожолте и свена,

                ја наведна настрана главата

                и ја навали – на копривата.



                Ох, смртно ја избоде раната,

                крвави солзи ја натопија земјата,

                не сакајќи цвеќето,

                ја повади копривата.



                И други таму растеа коприви,

                темни, погани, горделиви.



                Убавото планинско цвеќе,

                без пријатен планински ветар,

                без слатка утринска роса,

                без светлина и топло сонце,

                стана жртва на темнина,

                немоќно своите убијци да ги храни.



                Така, убавата, бујна младост

                предвремено згасна

                од думанската подлост.



                МоЛеТјур

                1. V. 1951



                СООЧУВАЊА СО ПОПЛАЗАРОВ И СО ХАЏИЈАНОВ



                После два месеца, бев повикана на “следствие” од мојот иследник во присуство на преведувачот Аристотели Папуниди. Ме праша како се чувствувам, па што било со крвта. “Како порано, во спиењето, ми протекла крв од носот на преницата. Тоа го забележале стражарите и дојдоа лекари, ми дадоа лекарска помош, претходно прашувајќи ме зошто сакам да се самоубијам. Им објаснив дека тоа почесто ми се случува, за кое, ако треба, да Ве прашаат и Вас. Можеби (инстинктивно се насмеав и му велам) порано ќе извршев самоубиство, но сега толку ми е удобно во овој комфор што не ми доаѓа на ум за такво нешто”. Долго ме гледаше иследникот без да ме праша нешто, само тоа дали имам цигари и дали ми носат книги. Му кажав дека еднаш ме повика Погребњак и ми даде две кутии “Ракета”. Тој тогаш ми даде една кутија цигари “Казбек”, голема кутија. Првпат видов такви цигари. Никитин повеќе ништо не ме испитуваше. Тоа беше денски и ме ослободи со зборовите: “Пак помисли се за твојата престапна дејност”. Ме вратија во ќелијата 86.

                Со последните зборови Никинин ме стави во недоумица. На “следствие” ме повика по неколку дена. Ме праша како го познавам Поплазаров и Хаџијанов. Му раскажав по ред.

                Поплазаров го познавам уште од 1943 година, учител и предвоен револуционер-комунист. Имаше партизанска група за разбивање на контрачетниците-комитаџии и по формирањето на СНОФ, за Костурско беше член на Секретаријатот на СНОФ и задолжен за издавачката дејност на СНОФ, го издаваше весникот “Славјаномакедонски глас”. Беше во немилост од страна на КПГ во мај 1944 година и по ослободувањето, во август 1944 година се приклучи во македонскиот баталјон “Гоче” и со тој баталјон истата година премина во Југославија. Заврши партиска школа во Скопје заедно со мене, во иста генерација со Уранија и со други. Во декември 1946 година беше поставен за секретар на Окружниот одбор на НОФ на Леринско и дека во тој период јас бев секретар на НОФ Соровичко-Кајларската околија. Добро ми е познат до нашето уапсување.

                Никитин ме слушаше внимателно како секогаш. Откога ме сослуша, ми вели: “Нам не ни треба неговата биографија, туку ти да ни кажеш какви врски имаше тој со ОЗНА”.

                Не одговорив веднаш. Се размислив. “Сигурно тие имаат прибрано некои податоци”, си мислам, па му велам: “Сигурно имал. За време на НОФ и ДАГ сите ние коишто престојувавме во Југославија се пријавувавме во органите за внатрешни работи, односно, како што порано Ви кажував, нас не прифаќаше Министерството за внатрешни работи на Македонија-Југославија, а грчките “ѓафки” во Скопје, Струмица, Ниш и Белград соработуваа со ОЗНА и помошта што ја добивавме одеше преку нив. Оттука, и сите раководители на КПГ беа прифаќани преку нив.

                -Значи, Поплазаров имал контакти со ОЗНА? – повторно ме прашува, на што му потврдив. Ми вели: “Ако те изведеме на соочување со него, ќе му го кажеш ова? Тој не сака да признае”, ми вели. “Зошто да не сака, па беа нормални таквите официјални контактирања”, му велам на Никитин. Така го завршив протоколот.

                Другиот ден на сослушувањето иследникот ме прашува како го познавам Ташко Хаџијанов. И за него раскажав се што знаев, како што беше.

                Ташко првпат го запознав во декември 1944 година кога дојде во Битола во Првата ударна бригада на Македонците под Грција. Тој е од револуционерно семејство. Беше младински раководител на НОМС. Неговата свршеница загина на Грамос во големата монархофашистичка офанзива богато помогната со американските авиони. Загина од напалм-бомби. Татко му беше стрелан во Атина од Германците. Заедно бевме уапсени од КПГ во Албанија и доведени тука. Ме праша иследникот дали Ташко имал врски со ОЗНА. Исто како за Поплазаров, одговрив потврдно, додавајќи дека ме чуди зошто не сакаат да признаат тоа што беше така.

                -Верочка, на соочување ќе му го кажеш ова? – ме прашува иследникот.

                -Зошто да не, ќе му го кажам! – му велам, а сум задоволна што ќе имам можност да се видам со двајцата, бидејќи и тие се во иста положба како мене, но ми беше чудно зошто не сакаат да признаат, бидејќи ОЗНА се интересираше за нашето движење и за се на монархофашистичкиот режим и сестраната помош што нему му ја даваа англоамерикаците.

                Соочувањето со Поплазаров и со Хаџијанов го имав по неколку дена. В очи им го реков тоа што му го кажав на иследникот. Ги потпишав протоколите. Нивното држење на сослушувањето ми изгледаше мизерно. Зошто криење на вистината? Немаше никаква грешка што ние како организација НОФ имавме некакви врски со ОЗНА зашто тие не помагаа. Тоа го знаеше добро и КПГ, која тие контакти ги одржуваше на повисоко ниво: раководители на КПГ со раководители на КПЈ. Во секој случај ми беше мило што се видов со обајцата, што се живи, иако беа многу исцрпени. Не ми беше познато дотогашното нивно држење, но непризнавањето за ОЗНА ми беше глупаво.



                БО ЌЕЛИЈАТА БРОЈ 46 ВО БУТИРКА



                Подолго време не бев на “следствие”. Кога една ноќ се отвора вратата од ќелијата и ми велат “Вазми”, се што имам да си понесам: шинелот и зеленото војничко ќебенце. Книгите ги оставив на масата, ми беа завршени и цигарите. Се проштавам засекогаш со ќелијата 86 во Лефортовскаја тјурма, лево крило на приземје. Овде, во оваа ќелија, немав “добродетел” како во ќелијата 105 секој трети ден да добивам дупла порција.

                Пак “воронок”, пак долга ноќна “прошетка” низ Москва, покрај Црвениот плоштад... Тешки порти се отвораат. Претрес во нов амбиент, со нови НКВД-евци. Сум во ќелијата број 46, лево крило, широк хол поплочен. Ќелијата “удобна”: помала, четвртеста, без прозорец, но посветла, ги нема црните темни ѕидови и таквиот под. Ист “мебел”. Храна: кипјаток, чорба од риба, боршч, шчи, каша, но друг вид на каша - “гречиха”, малку но вкусна. Организмот свикнува и на мала чинија. Тоа беше во првите денови на ноември 1951 година. До тоа сознание дојдов кога по неколку дена за јадење ми донесоа добра чинија боршч и каша од ориз. Значи: Денот на Октомвриската револуција. Вториот ден исто така имаше каша гречеха, што е хранлива и вкусна (неа во СССР ја јадеше сиот народ, па и ден-денеска е многу барана). Сега и кај нас ја има во продавниците.

                Одговорниот за тој дел на ќелиите каде што сум јас, по некој ден, ја отвори вратата. В раце држи блок и молив и ми дава да се потпишам на една белешка. Ми објасни дека ќе добијам 13 рубли, но не живи пари, туку за таа сума можам да си купам во кантината што сакам, се разбира, преку него. Без никакво размислување изустив: сапун и чешел. Тој ми вели дека можам уште нешто да нарачам до вредноста од 13 рубли, па нарачав: шеќер, паста и четка за заби. Другиот ден ја добив нарачката. Ми останале непотрошени уште 3,5 рубли. За нив нарачав бонбони. И тие ми беа донесени по некој ден.

                Што е сето ова?! Ова е изненадување! Отсега секој месец вака ќе ни даваат? Ем се чудев, ем се радував како дете.

                Околу 8 месеци сум во Бутирскаја тјурма. Не ме водеа на “прошетка” вообичаените 5 минути, кога немав сослушување. Секои 15 дена ме водеа под туш (на бањање). Купениот сапун добро ми дојде за миење на косата, која во затворот многу ми порасна и ја плетев во плетенки. Чешелот што го купив е мал, ама со големи запци, па добро се чешлав, а со дотогашното мое мало чешле не можев асолно да се исчешлам. Правев економија на сапунот и на шеќерчињата. Во мислењето дека вака ќе ни даваат секој месец се излажав. Заборавив каде се наоѓам. Сепак малку закрепнав со бонбончињата и со чистотата. Поретко навраќаа лекари и прашуваа дали имам вошки.

                По вобичаеното поздравување, кога бев викната на сослушување и заземањето на моето познато место, иследникот невообичаено, прво ме праша за моето здравје, како се чувствувам и ми направи комплимент дека “добро изгледам”. Му се заблагодарив за комплиментот. Ме праша: “Верочка, од каде во тебе огледало што си така добро исчешлана?” Му реков со ист тон: “Зар Вас не Ве известија дека добив дупли пајок?” Не го скри задоволството и повторно ме праша: “сериозно Ве прашувам, кажете ми од каде во Вас огледало?” Пак несериозно му одговарам: “Го носев со себе, но Вие и покрај толку претреси не го откривте (подзастанав), тоа е Ваше.” “Како наше?” Никитин беше навистина заинтересиран да дознае од каде кај мене има огледало, бидејќи убаво знаеше оти огледало во затворот не можеше да се скрие при претреси, дури и како од мајка родена. Го заинтригира тоа и преведувачот Аристотели. И тој на грчки инсистираше да им кажам од каде во мене се нашло огледало, а јас, пак, на грчки, му велам оти тие ми го дале. На крајот им велам: “Цело време за огледало ми служи темното дно на чајникот со кипјаток и покрај тоа што лицето не може да се види, но се гледа како е прибрана косата. Во тоа Никитин сакаше сам да се увери. Зеде чајник со кипјаток и виде дека навистина “тие ми го дале огледалото”. Иследникот ми даде една кутија цигари “Прима” и за првпат ми рече дека сме во друг затвор и пак да размислам за моите престапни дела и следниот ден ќе ме повика на сослушвање.








                © 2013 Microsoft
                Terms
                Privacy
                Developers
                English (United States)







































































































































































































                © 2013 Microsoft
                Terms
                Privacy
                Developers
                English (United States)
                "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                GOTSE DELCEV

                Comment

                • George S.
                  Senior Member
                  • Aug 2009
                  • 10116

                  Dear Readers and Friends,






                  How would you like to tour the historic sites in Macedonia that you have read about in Macedonian books and articles, and not just the ones in the Republic of Macedonia but also in Greece, Bulgaria and Albania?



                  Are you an enthusiast of archeology and would love to visit archaeological sites, churches and national parks, but you are not sure how to go about it?



                  Well, to my surprise, one tour manager with an adequate license in the Republic of Macedonia, who is by the way an ex Peace corps Assistant/driver, wrote me this morning letting me know that he would be willing to provide tours, for a reasonable price of course, to all my readers who would be interested in visiting the sites mentioned in my articles, not just in the Republic of Macedonia but also in neighboruing countries. What a wonderful idea!



                  Are you the kind of person who would love to visit Macedonia but you don’t know where to begin, how to go about it and you are not sure how you are going to manage accommodations, travel and the language? Well, this should be a real treat for you!



                  My loyal reader and INTERNET friend Vlado Veljanovski at [email protected] will do that for you. He will customize your visit just the way you want it and if you are not sure what you want, he will make all sorts of suggestions to you. Vlado will customize a tour for a single person or for a group of people. Archaeological sites, ancient battlefields, modern battlefields, churches, monasteries, remote sites, Neolithic observatories, museums, vineyards, etc., whatever you want to see, you name it, he and his group will take care of you and will take you wherever you want to go. He knows the sites, the people and will get you unbelievable deals on room and board, restaurant services, hotel services, shopping, etc. It’s a tourist’s paradise…



                  Many things are changing in Macedonia for the better and so is the tourist industry. So why not take advantage of the low prices and contact Vlado today and book your tour of Macedonia. Enjoy the old world while it lasts, especially the superb food fit for a king at a price for a pauper… And I sincerely mean that. Contact my friend Vlado and you will be nicely surprised
                  "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                  GOTSE DELCEV

                  Comment

                  • George S.
                    Senior Member
                    • Aug 2009
                    • 10116

                    To Hell and Back – Part 15



                    By Evdokia Foteva - Vera

                    Translated and edited by Risto Stefov

                    [email protected]

                    May 12, 2013



                    Interest in ties with OZNA and more slander



                    There was no daylight in the cell all winter long. In fact the light above was constantly on, day and night. In the summer I could see a bit of the sky through the window above. Some days the good duty officer gave me more sugar cubes than usual. They still had not given me any books to read. I smoked the cigarettes which were like poison but I smoked them anyway because I enjoyed smoking. From the cigarette butts and paper I continued to make little chicks, birds, little boats, crosses etc. and continued to line them up in rows on my table. When I had made about twenty, the little window in my cell door opened and the duty officer asked me what they were. They are nothing I said and he slammed the door shut. When the good duty officer came every third day and gave me extra food, I knew he would not react like the others, so when he asked me what they were I said they were General Markos’s little army of Partisans. He then asked me if I was Greek. He said: “Vi Grkinja?” “Njet!” I said, “Ja Makedonka”. So now “my” officer knew what I was, maybe they had told him already. Who knows what he thought of me. Maybe he simply felt sorry for me for being a young woman. Anyway, whatever his reasons, he always gave me the leftover food when he was on duty. For lunch that day I had rice and “shchi” and kasha for dinner. Without knowing what day it was, for me that day was a holiday. But as it turned out it really was a holiday, it was November 7th. I found that out the next day when they gave me the same food as before. Twice a year they gave us “special food,” on November 7th and on May 1st. That was why my interrogator also gave me two packs of “Boks” brand cigarettes. He too celebrated those days with his family.

                    I was in solitary confinement in the Lefortovskaja tjurma prison for 18 months. They moved me out of cell 105 for only a few days. Those days I spent in a small square box in the middle of the hallway on the same floor. I suspect they moved me there because they were perhaps searching for something.

                    One evening, in the dark of night, they told me to gather my things, searched me, put me in a prison car and took me for a “ride.” I thought they were taking me to trial. But again I found myself in the box of the famous Ljubljanka prison where I was again searched and thrown back into a cell. There was no table or chair in this cell. I had to curl up like a dog in the corner to get some sleep. Then I heard the annoying “Padjom.” I picked up my things but they told me to leave them there because I wouldn’t need them in “sledstvie.” In the room, standing at the end of the table were Pandeleev and Moionidis, the translator. I was used to my own interrogator but with Pandeleev I felt somewhat nervous. Pandeleev was a Major by rank but always dressed in civilian clothes.

                    “What was your relationship with OZNA?” Pandeleev asked. “I had none!” I said. “When you were in Bulgaria who did you meet with?” he asked. “I went to Bulgaria on behalf of NOF and DAG at CPG General Secretary Zahariadis’s request. In the delegation with me were Pavle Rakovski (with whom I went to the International Congress in Prague), Vangel Nichev, Viktor Kochev and Tane Naumov. Viktor and Vangel were supposed to leave after that for Eastern Macedonia. We went there at the invitation of the Bulgarian delegation that attended our NOF Second Congress on March 25th, 1949, which consisted of Risto Stoichev Kliashev, member of the BRP(k) Central Committee, Risto Kalaidziev, President of the Macedonian Association in Sofia, Bulgaria, and a woman. Our delegation stayed with the Macedonian Association in Sofia. Risto Kalaidziev gave a speech about Iane Sandanski’s leadership activities which he had undertaken during the Macedonian Ilinden Uprising. In his speech he criticized Yugoslavia, especially the Macedonian Party leadership and the Macedonian state. Among other things, he said that the Macedonian language was Serbian. We from our side, especially Viktor and I, immediately reacted to these allegations and stated that: ‘The spoken Macedonian language and the letters used in the People’s Republic of Macedonia are NOT Serbian because we the people of the Aegean par of Macedonia speak the same language and use the same alphabet, which you can verify, but the slogans that you have written here are written in the Bulgarian language’.”

                    “The participants from the Macedonian Association in Sofia began to look at us strangely. If I can remember correctly, Maria, Gotse Delchev’s sister, sat in the first row of seats. No one reacted to our objections. Pavle Rakovski and I stayed with the Macedonian Association in Sofia for several days as guests of the Association. Unfortunately we were not lucky enough to attend the memorial service at Iane Sandanski’s grave at the Rozhen Monastery on Pirin Mountain. Pavle and I received orders from the Greek “Iafka” in Sofia to immediately depart for Prague. So on April 19, after being supplied with the necessary travel documents and airline tickets, we left for Prague. Comrade Maksimo was waiting for us at the airport with a car. From there he took us to the “Paris” hotel where we met up with the other members of our delegation. The delegation was led by Miltiadis Porfirogenis, Minister of Foreign Affairs in the Provisional Government of Greece. Among the others attending were Rula Kukulu, President of PDEG, Done Sikavitsa, member of the NOF Central Committee responsible for the Macedonian children sent to the Eastern European countries, Pavle Rakovski and myself,” I concluded.

                    “Nikolovskaja, we don’t need to hear all that, what we need to know is what your relationship was with OZNA!” said the interrogator. “I had nothing to do with OZNA!” I replied. “With whom else did you meet in Sofia?” he asked. “One of my cousins worked at the “Slavianska Beseda” hotel where we were accommodated. His name was Vancho Shimbov. He was from Aegean Macedonia, from the village Kosinets. He served in our brigade but because his mother, sister and two of his brothers lived in liberated Bulgaria, he left and went there in 1945 when Yugoslav-Bulgarian relations were good. When Vancho found out that I was with the delegation, he immediately came to my room to visit with me. After that he invited me to his home to visit with his mother. I told my friends that I was going to visit one of my aunts. The visit only took a couple of hours then I was back in the hotel with my friends. I also informed Risto Stoikov, originally from Macedonia, from the village Smrdesh, Kostur Region, representing the CPB (Communist Party of Bulgaria). Risto was responsible for our delegation. In the evening we were supplied with tickets to visit the opera and see the play “Evgenij Onegin”. Escorted by Risto Stoikov, our entire delegation attended,” I said.

                    “Nikolovskaja, you are not being honest. I have asked you about your “podrevnaja” work in Bulgaria!” Pandeleev reminded me. I said, “Wait, give me a chance to tell you all the details. The next day a car arrived during the day and my cousin said that some friends wanted to see me. When I came down to the front door of the hotel, the driver called me and asked me to get into the car. I saw that the car had diplomatic license plates. They took me to the house where Naum Peiov and his family lived. At the time Naum was an officer of the Yugoslav Embassy, a military attaché in Sofia. When we arrived I met his wife and grandmother and we had lunch together. Naum then asked me to visit Vasil Ivanovski at his home and ask him what he thought of the Macedonian situation in Yugoslavia.”

                    “After that they drove me back to the hotel. We were free in the afternoon so I decided to visit Vasil Ivanovski-Bistrishko at his home. I found his wife alone in the apartment. I told her who I was and where I was from and asked if I could see Vasil. She told me that Vasil was not on good terms with the Bulgarian Party and was currently unemployed. She asked me to wait because he was going to be home soon. A little later he arrived. I greeted him on behalf of Paskal and Mincho. Vasil and Mincho were relatives both from the village Luvradi, Kostur Region. Vasil’s family moved to Bulgaria during the population exchanges between Greece and Bulgaria that took place between the two World Wars. From a young age Vasil joined the ranks of the CPB, contributing to it in some capacity and was even sent to the USSR. In 1942 he was arrested and sentenced to 15 years imprisonment. In the middle of 1943, together with a group of political prisoners, he was transferred from the Plovdiv prison to the Udrizovo prison in Skopje where he wrote a book entitled “The Macedonian Question Past and Present.”

                    After escaping with the other political prisoners, in 1944, he joined NOBM. He was elected delegate at the First ASNOM Session. He was a member of the Agitprop Agency for Information at the ASNOM presidium and became the first chief editor of the newspaper “Nova Makedonija.” After the liberation, in addition to leading “Nova Makedonija”, he was appointed Deputy Minister of the Ministry of Social Welfare but because of a conflict with official policy he resigned and in November 1945 returned to Bulgaria. I asked Vasil about the Macedonian situation in Bulgaria and what the thinking was after the Cominform resolution was adopted (labeling Tito a traitor). Vasil told me what had happened was not good. He said it was pure hatred and things could only get worse. Vasil said that he did not agree with the CPB Central Committee position regarding Yugoslavia. I told him about our reception by the Macedonian Society in Sofia and about Risto Kalaidziev’s comments. He asked me about our situation in Aegean Macedonia. After that I left Vasil’s house and returned to the hotel. (In 1949 Vasil Ivanovski was arrested and convicted in connection with Traiko Kostov’s trial.) The next day Risto Stoikov-Kliashev and I went to a department store and I bought myself everything that I needed, including civilian clothes, for the trip to the Congress. I was also given all necessary documents for travel, tickets and anything else I needed. I again went to Naum Peiov’s house and briefed him about the conversation that I had had with Vasil Ivanovski. I also gave his wife two pairs of “kaproi” stockings. She had asked me to get some for her during my previous visit with her at her house.

                    The next morning Pavle Rakovski and I were driven to Sofia Airport and left for Prague via Belgrade Airport. This is all that I can tell you about my stay in Sofia. I had absolutely no contact with any intelligence services. You can interpret what I have told you as you wish, it is your prerogative,” I concluded.

                    Pandeleev informed me that he had a written statement that contradicted what I had told him about my stay in Sofia. And indeed he had one. Some time later during a confrontation I had with Pavle Rakovski, Pavle said something that was not true. During the same confrontation I told him to his face that what he was saying was not true; it came from his own imagination. Many years after my return to Yugoslavia, Vangel Aianovski-Oche, in his book “Egeiski Buri” (1945) on p. 342, wrote about our stay in Sofia, but not the way it really was. Risto Kiriazovski also wrote something about this in the “Vecher” newspaper in July 1989. That clearly showed that even then false statements had been made against me. It became clear to me that the CPG DAG Security Services, from earlier on, had followed my work, my movement in NOF in AFZH and in DAG. That is why my friend Afrodita had warned me when we were at the Women’s Second International Congress in Budapest and in Bulgaria to be careful, but they had no concrete evidence of me doing anything wrong, except that I had visited Yugoslavia. But I made no secret of it. Unfortunately it was sad and low that my friends allowed themselves to make defamatory statements against me. That is why I was kept under house arrest in Romania.

                    Pandeleev became frustrated with me and in a loud voice said: “Nikolovskaja, tell us what kind of connection you had with OZNA?” I said: “None! I used to go to Yugoslavia to meet with my friends who were interested in what was happening in Greece, with the Monarcho-Fascists and with the Anglo-American imperialists. They wanted to know more about the reactionary regime in Greece.” Suddenly at the top of his voice he yelled: “Enough! Even here you are trying to defend your Tito. Your husband said the same thing. He too is stubborn with his attempts to exonerate Tito and his leadership.” I said: “Do you think we are that mighty and powerful and that close to Tito that we are able to impose his views on you? Or do you think we are telling you about our situation the way it really was? You know very well where we stand. If you are looking for connections to Tito why don’t you ask Zahariadis and Ioanidid, they can tell you about their personal connections to him.”

                    I signed one more of the toughest protocols, a result of yet another interrogation full of insults, humiliation and even hatred. What I endured would make one’s hair stand up especially since I was innocent of all the fabricated accusations leveled against me by this interrogator.



                    Lefortov Prison cell 86



                    During the night they loaded me onto a “voronok” and brought me back to Lefortovskata tjurma. I was a little braver tonight because Pandeleev had mentioned Mincho. It appears that Pandeleev is Mincho’s interrogator. I could see that Pandeleev respected Mincho from the comments he made when he said: “It is a shame that he is so misled, he is such a smart man.” I could not describe my joy to know that Mincho was here and to find out that he too was “playing the game” with the interrogators.

                    Upon my return to Lefortovskata tjurma Prison they put me in a different cell, in cell 86 on the ground floor of the left wing. They didn’t call me to “sledstvie” for two months, July and August 1951. Lieutenant Pogrebnjak called me only one time to ask how I was doing and gave me two packs of cigarettes. One night while I was sleeping I got a bad nose bleed. I did not feel it at all but the duty officer who regularly checked on me through the spy hole must have noticed that I was bleeding and called for help. When I suddenly woke up two women in white coats were hovering over me demanding to know why I wanted to commit suicide. I was surprised by their comments and said: “That’s not true, I don’t want to die; I want to live!” Then one of them asked: “Why are you bleeding then?” Up until then I was not aware that I had been bleeding. Then I looked at my pillow and noticed the blood. At the same time the blood in my nose had clotted and my nose was dry. When I realized that I was bleeding from my nose, I explained to them that it was only a nose bleed and this was not unusual for me. My interrogator knew about it, I explained and it had happened to me several times before. “You can ask him if you don’t believe me,” I said. The reason that I mentioned my interrogator was because I wanted to know where he was. They gave me some powder and other drugs for several days. Both the interrogator and the interpreter, I found out, were not there, they had gone to Tashkent to gather more libelous statements, no doubt, against us from the people who knew us.



                    ИНТЕРЕСИРАЊЕ ЗА ВРСКИТЕ СО ОЗНА И ДРУГИ КЛЕВЕТИ



                    Зимата во ќелијата скоро немаше ден. Всушност, светлото (светилката) светеше и дење и ноќе постојано, но во лето сепак преду прозорчето ќе се видеше малку небо. Добриот дежурен по некој ден, освен тоа што ми следува, ми даде повеќе коцки шеќер. Книги не ми имаа уште дадено за читање. Ги пушев цигарите, што беа отров, ама јас си ги пуфкам ѓоа пушам. Од хартичките правам: пилиња, врапчиња, чунчиња, крстови, масички и ги редам на масата. Кога направив дваесеттина, се отвори фортичката и дежурниот ме прашува што се тие. Ништо му велам и ја тресна вратата со сила. Ете го доаѓа дежурниот офицер, тој добриот што ми даваше повеќе храна кога ќе беше дежурен, секој трети ден. Занев дека нема да постапи храна кога ќе беше дежурен, секој трети ден. Знаев дека нема да постапи како другите, па му велам дека оваа е армијата на генерал Маркос. Тогаш првпат ме праша: “Ви Гркиња?” “Њет, му велам, ја Македонка”. Така “мојот” офицер созна што сум, а можеби и му кажале. Којзнае што мислел дека сум или како на млада жена се сожалуваше и ми даваше се што остануваше од храната кога ќе беше дежурен. За ручекот добив ориз и шчи, за вечерата каша. Без да знам, тој ден и за мене беше празник. Навистина бил 7 Ноември. Тоа го дознав подоцна, следните денови, кога се даваше истата храна како порано. Двапати во годината ми се даваше таква “специјална храна”: на 7 Ноември и на 1 Мај. Затоа и мојот иследник ми даде две кутии цигари “Бокс”, бидејќи тие денови и тој празнувал со своето семејство.

                    Во затворот Лефортовскаја тјурма цели 18 месеци бев во самица. Од ќелијата 105 само за неколку дена ме префрлија во една друга мала четвртеста ќелија што се наоѓаше некаде на средината од ходникот на истиот кат кога, веројатно, нешто претресуваа.

                    Една вечер, пак, ноќе, ми велат да ги соберам моите работи, повторно претреси, во затворската кола и пак “шетање”. Си мислам дека ќе ме носат на судење. Се најдов во за мене познатата Љубљанка, в бокс, претрес и в ќелија. Ни стол ни маса има во ќелијата. Се свиткав како куче во еден ќош и задремав. Слушам: “Падјом”. Си ги збирам предметите, но ми велат без нив. Ме носат на “следствие”. Крај масата стои Панделеев и преведувачот Мојонидис. Се свикнав на мојот иследник, па сега се чувствувам некако понепријатно. Панделеев по чин беше мајор, ама секогаш облечен во цивилна облека.

                    -Каква врска имаше со ОЗНА? – ме прашува Панделеев

                    -Никаква! – му велам.

                    -Кога си била во Бугарија и со кого си се сретнала?

                    -Во Бугарија отидов по предлог на НОФ и на ДАГ, односно лично на Захаријадис, генералниот секретар на КПГ. Во делегацијата бевме: јас, Павле Раковски (со кого заминавме на Меѓународниот конгрес во Прага), Вангел Ничев, Виктор Кочев и Тане Наумов. Виктор и Вангел потоа требаше да заминат за Источна Македонија. Таму отидовме по покана на бугарската делегација која присуствуваше на нашиот Втор конгрес на НОФ на 25 март 1949 година, која беше во состав на: членот на ЦК на БРП(к) Ристо Стојчев-Кљашев, Ристо Калајџиев, претседател на Македонското друштво во Бугарија, Софија и една жена. На свечената академија во Македонското друштво во Софија присуствуваше и нашата делегација. Зборуваше Ристо Калајџиев за дејноста на македонскиот илинденски војвода Јане Сандански и во неговиот говор ја нападна Југославија, посебно македонското партиско раководство и македонската држава. Рече дека македонскиот јазик е српски итн. Ние од наша страна, посебно јас и Виктор веднаш ставивме забелешка на тоа дека македонскиот јазик во Народна Република Македонија не е српски и дека на тој јазик зборуваме, со тоа писмо се служиме и ние во Егејска Македонија, како што самите можете да се убедите, а паролите што ги имате напишано овде се на бугарски јазик.

                    Присутните почнаа да не гледаат. На првите седишта, колку што се сеќавам седеше и сестрата на Гоце Делчев – Марија. Тие не реагираа на нашите забелешки. Како гости на Македонското друштво во Софија јас и Павле Раковски останавме неколку дена, но не ја имавме таа среќа да појдеме да се поклониме на гробот на Јане Сандански во Рожденскиот манастир, на Пирин Планина. Павле и јас добивме наредба од грчката “јафка” во Софија веднаш да заминеме за Прага. Така, на 19 април бевме снабдени со потребните документи и авионски заминавме за Прага. На аеродромот не чекаше другарот Максимо и со кола бевме упатени во хотелот “Париз”. Таму се сретнавме со другите членови на нашата делегација. Делегацијата ја предводеше Милтијадис Порфирогенис, тогаш министер во Привремената влада на Грција за надворешни работи, а членови бевме: Рула Кукулу, претседател на ПДЕГ, Доне Сикавица, член на централниот одбор на НОФ и одговорен за децата Македончиња во источните земји, Павле Раковски и јас.

                    -Николовскаја, нам не ни треба тоа, нам ни треба да ни раскажеш за твојата врска со ОЗНА! – ми вели иследникот.

                    -Јас немам никаква врска со ОЗНА.

                    -Уште со кого се сретна во Софија? – ме праша Панделеев.

                    -Во хотелот во кој бевме сместени “Славјанска беседа” служеше и еден мој братучед. Се вика Ванчо Шимбов. Тој е од Егејска Македонија, од селото Косинец. Беше во нашата бригада, но бидејќи мајка му, сестра му и двајцата браќа по ослободувањето живееја во Бугарија од порано, и тој си замина таму во 1945 година кога односите беа добри со Југославија. Кога Ванчо дозна дека јас сум во делегацијата, веднаш дојде во мојата соба. Се видовме и се поздравивме после толку години. Ме покани дома да ја видам мајка му. Им кажав на другарите дека ќе одам во посета кај една моја тетка. По неколку часа, се вратив во хотелот кај другарите. За мојата посета го известив и другарот Ристо Стојков, по потекло од Македонија, од селото Смрдеш, Костурско, кој од страна на КПБ беше задолжен за нашата делегација. Вечерта не снабди со билети за посета на опера, се играше “Евгениј Онегин”, која ја посетивме сите од нашата делегација заедно со тој Ристо.

                    -Николовскаја, Вие не сте искрени. Јас Ве прашувам за Вашата “подревнаја” работа во Бугарија! – ме забележува Панделеев.

                    -Па почекајте. Се подробно ќе Ви раскажам. Другиот ден, денски, во хотелот дојде една кола и мојот братучед ме кажа дека некои другари сакаат да ме видат. Кога слегов пред хотелот, возачот ми вели да влезам во колата. Видов дека колата е дипломатска. Отидов во куќата во која живееше Наум Пејов со неговото семејство. Тогаш тој беше службеник во југословенската амбасада, односно на военото аташе во Софија. Се поздравив со жена му, со баба му и кај нив ручав. Наум ме замоли да го посетам Васил Ивановски во неговиот дом и во разговорот со него да го прашам што мисли за случајот во врска со Југославија и кај еден Македонец. Жена му ме замоли, ако се снабдам со чорапе капром, да им побарам повеќе пара на Милка, жена му на Пејов, за неа, бидејќи тогаш тешко се наоѓаа.

                    Ме вратија со колата кај другарите. Попладнето бевме слободни. Јас се упатив во домот на Васил Ивановски-Бистришки. Во станот ја најдов само жена му. Се поздравивме и и кажав која сум и од каде сум и дека сакам да го видам Васил. Таа ми кажа дека Васил е во немилост од бугарската партија и дека е без работа. Ми рече каде и да е сега ќе дојде, па да го почекам. Набрзо дојде Васил. Се поздравивме. Му пренесов поздрави од Паскал и од Минчо. Васил и Минчо беа роднини и се од исто село, Лувради, Костурско. При размената на населението меѓу двете светски војни фамилијата на Васил дојде во Бугарија, па тој од млади години беше во редовите на КПБ, заземајќи и некои функции, а беше и во СССР. При провала во 1942 година е уапсен и осуден на 15 години затвор. Со група на политички затвореници во средината на 1943 година од Пловдив е префрлен во затворот Идризово, Скопје, каде што ја напишал неодминливата книга “Македонското прашање во минатото и сега”. По бегството со политичките затвореници од Идризово во 1944 година, стапи во НОБМ. Избран е за делегат на Првото заседание на АСНОМ, член е на Агитпроп при Поверенството за информации на Президиумот на АСНОМ, стана прв главен уредник на в. “Нова Македонија”, а по ослободувањето, покрај раководната функција во “Нова Македонија”, е именуван за заменик-министер на Министерството за социјални грижи, но поради судир со официјалната политика во ноември 1945 година се врати во Бугарија. Го прашав Васила каква е положбата во Бугарија во однос на Македонците и што мислат по донесувањето на Резолуцијата на Информбирото. Васил ми рече дека работата не чини и дека тој е во немилост и може да го снајде уште полошо, дека не се согласува со ставот на ЦК на КПБ во однос на Југославија. Му кажав за приемот во Македонското друштво и за Ристо Калајџиев. Ме прашуваше за нашата положба во Егејска Македонија. По овој разговор, си заминав од домот на Васил Ивановски (во 1949 година Васил Ивановски беше уапсен и осуден во врска со процесот против Трајчо Костов). Другиот ден, заедно со Ристо Стојков-Кљашев, отидов во една стоковна куќа и си купив се што ми требаше: цивилна облека за патување на конгресот во Прага, ме снабди со потребната документација за патување, билети и се друго што ми беше потребно. Повторно отидов кај Наум Пејов и го известив за разговорот што го имав со Васил Ивановски и на жена му и дадов два пара чорапи капрои.

                    Следниот ден утрото со Павле Раковски бевме префрлени на софискиот аеродром и преку Белград заминавме за Прага. Еве ова е се што можам да Ви кажам за во Софија при мојот престој. Немав никаква разузнавачка дејност. Ако ова го сметате за такво нешто, тоа е Ваша работа.

                    Панделеев рече дека против мене има дадено писмена изјава. И навистина. На соочување, по извесно време, со Павле Раковски в очи ми рече тоа што не беше така. Меѓутоа, на соочувањето јас му реков дека тоа се негови измислици и си останав на мојот изнесен став. По враќањето во Југославија по долги години, Вангел Ајановски-Оче во неговата книга “Егејски бури” (1945) на стр. 342 пишува за нашиот престој во Софија, но не така како што навистина беше. Во весникот “Вечер” од јули 1989 година за овој случај наведува и Ристо Кирјазовски. Тоа јасно зборува дека уште тогаш се давани погрешни изјави против мене. Јасно ми беше дека КПГ, односно службата за безбедност на ДАГ уште од порано ја следеше мојата работа, моето движење во НОФ, во АФЖ и во ДАГ. За тоа ме предупреди другарката Афродита кога бевме на Вториот меѓународен конгрес на жените во Будимпешта и во Бугарија, но немаше никакви конкретни докази, освен што бев во Југославија. Тоа не го криев, но беше жално и ниско што моите другари си дозволуваа да даваат клеветнички изјави, па бев задржана во домашен притвор и во Романија.

                    Панделеев се нервираше. Ми вели: “Николовскаја, кажете ни какви врски имате со ОЗНА?” Кога му одговорив негативно, никакви, освен што кога одев во Југославија се среќавав со моите другари, кои се интересираа за положбата во Грција, за монархофашистите и за англоамериканските империјалисти. Ними им беше потребно да знаат повеќе за реакционерниот режим на Грција.

                    -Доста! –ми се развика Панделеев, “и овде се обидувате да го браните Вашиот Тито. Истото го вели и Вашиот сопруг, кој е толку тврдоглав и сака да ни ја наметне исправноста на Титовото раководство”.

                    Му велам: “Не сме толку моќни и блиски до Тито да Ви наметнуваме негови ставови, само Ви кажуваме како беше нашата положба. За врските со Тито нека Ви кажат Захаријадис и Иоанидис кои имаат лични контакти со него”.

                    Потпишав уште еден од најтешките протоколи со навредувања, понижување и уште што не, да ти се крене косата на главата од разни измислици од иследникот и од соочеведецот.



                    ВО ЌЕЛИЈАТА БРОЈ 86 ВО ЛЕФОРТОВСКИОТ ЗАТВОР



                    Ноќта во “воронокот” ме враќаат во Лефортовската тјурма. Овој пат бев уште поохрабрена, бидејќи Панделеев ми го спомена името на Минчо. Значи тој и Минча го испитува. Се виде дека Панделеев го почитува Минча кога ми рече дека “штета е што е толку заблуден, а е паметен”. Не се опишуваше мојата радост што ете и во овие услови Минчо на негов својствен начин се подигрува со иследниците.

                    Овој пат ме сместија во приземјето на левото крило во ќелијата број 86. Два месеци не ме повикаа на “следствие”, во јули и август 1951 година. Само еднаш ме повика поручникот Погребњак. Ме праша како се чувствувам и ми даде две кутии цигари. Една ноќ, во спиењето, ми се пушти крв од носот. Тоа не го осетив. Веројатно тоа го видел дежурниот низ малото вратниче. Две жени во бели мантили застанале над мене и ме укоруваат зошто сакам да извршам самоубиство. “Не е вистина, јас сакам да живеам!” – им велам, а тие ме прашуваат тогаш од каде е таа крв. Тогаш видов дека на перницата има крв, а крвта во носот ми се засушила. Им објаснив дека мена почесто ми тече крв од носот. И другпат ова ми се има случено. Тоа го знае мојот иследник. Прашајте го и него, ако не ми верувате. Сакав да дознаам каде се наоѓа Никитин. Ми дадоа прашок и некои други лекови за неколку дена.

                    Иследникот и преведувачот ги немаше. Тие тогаш ти отишле во Ташкент за да земат клеветнички изјави против нас од некои малодушници.








                    © 2013 Microsoft
                    Terms
                    Privacy
                    Developers
                    English (United States)







































































































































































































                    © 2013 Microsoft
                    Terms
                    Privacy
                    Developers
                    English (United States)
                    "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                    GOTSE DELCEV

                    Comment

                    • George S.
                      Senior Member
                      • Aug 2009
                      • 10116

                      To Hell and Back – Part 14



                      By Evdokia Foteva - Vera

                      Translated and edited by Risto Stefov

                      [email protected]

                      May 8, 2013



                      I found out Mincho was here too



                      Before they took me out of the interrogation room, when I was signing the protocol I noticed the typist’s surname was Milosheva. She said to me: “Kakaa vi maladava, krasiva, machemu tak, kak I vash soprug haroshii i ochen krasivii.” I looked at her and said nothing. When she said “your husband” my body began to tremble and my heart began to race. This could have only meant that Mincho was here somewhere in these cells. The typist’s words were like a direct greeting from Mincho himself. I suspected they were all here. It almost seemed like the typist was bringing me a message from my Mincho telling me: “Vera hang on! Tell them only the truth and don’t be afraid! Be strong like when you were a fighter. We will break them, they will never break us!” That’s what Mincho used to say to me at Mount Paiak in December 1946, at Mount Kaimakchalan in 1947, at Mount Vicho in 1948 and at Mount Gramos in 1949 when we saw each other after long periods of being apart. That is why he dedicated a poem to me that he wrote from his heart in Vorkuta in 1954. He showed the poem to a Ukrainian poet; it was about our destiny. Mincho gave me the poem when we met at Potma after being apart for five and a half years. I would like to take this opportunity to share the poem with you.



                      МАЕЈ ЉУБОИМОИ



                      Тои каторои љубил и љубљу,

                      прости за все что ја приниос,

                      не по своеј вине,

                      за бол разлук, за гореч слез,

                      за писма краткие с пути,

                      за зо что не хватило сил,

                      мне ударжат тенја,

                      кагда вдали с фронтами,

                      калесил недели, месеци, года.



                      Умна чесна Ти всјо паимјош,

                      что глоубока љубов била,

                      что не измена и не лоќ,

                      Нас бурја века пронесла.



                      Ја серцем и душој вса тот,

                      Апјат ја спешке ден денскои,

                      Лиш серце радосно замрјот,

                      чут мимо женшчина проилјот.



                      Напомнил что то образ твои,

                      И хот нелзја соединит,

                      Минувших и градјадуштих днеи,

                      Ја всјо старијус лушче бит,

                      Во имја памјати твоеи.



                      Воркута, 1. I 1954 година



                      Honorary citizen of Balaton



                      The interrogations continued in the same manner as before. They were still looking for a connection between myself and the Central Intelligence Service, the British Intelligence Service, the Military Police (OZNA) and the international bourgeoisie. All through my interrogations in all the Moscow prisons including Ljubljanka, Lefortovskaja and Butirka, which lasted 29 months, I was objective, regardless of all the pressures they put on me, and I always told only the truth. If they could prove that I was hiding something, that I wasn’t truthful about something, or if in any way I had wronged my people then let them try me before the people. I hid nothing from them, even if I had not wanted to tell them something about myself they would have found it because they had access to everything and everyone from the most honest people to the informers. It was no secret that I had been in Yugoslavia and that under the leadership of Tito and Kolishevski the Macedonian people won their national freedom, and now they have their own country; the People’s Republic of Macedonia.

                      When I was a delegate of the Women’s Second International Congress I often joined the Yugoslav delegation on its visits to various factories and children’s facilities in and around Budapest. Rita was always with me. I tried to have a conversation with the Yugoslav delegates but they avoided me, they too were cautious. During a visit to the town of Balaton, as I remember, I was declared an honorary citizen of that municipality. At the request of the Netherlands, Norway, England, Sweden, East Germany and some others delegations, I visited some homes in Hungary that housed our (Macedonian) children, evacuated to be saved from the Monarcho-Fascist terror. While visiting these homes I met with the teachers, nurses and “mothers” as well as with the children who ran to greet, hug and kiss me. It was a moving encounter. Just then an airplane flew over and all the children, “mothers”, teachers and nurses ran inside to hide, thinking for a moment that they were still in Greece. Even after so many months away from their troubled homeland they were still not freed from the fear of being bombed and machine gunned by the Anglo-American aircraft. I used the opportunity to explain to the other delegates why these children had been evacuated. Some of the more sensitive women delegates even cried because they could see for themselves how the children reacted to the airplane. Some even realized that what Queen Friderika was doing was not right or not exactly as she advertised. As a result of this encounter the delegations of the Netherlands, Sweden and East Germany requested from their leaders to open such homes for our children in their own countries. If I can recall correctly, we sent about a thousand children to East Germany, mostly Greek. The Minister of Education of the Interim Government of Greece, Petros Kokalis, a trained doctor, went with them and later died there.

                      On our return from the Congress our delegation visited Romania and Bulgaria, where, as I mentioned before, I visited the children’s homes in Tulgesh and Sinaia and our wounded comrades in Bucharest. I also visited Brashov and Kostantsa. As I did in Romania in Bulgaria too I received beautiful gifts. After our return to Greece, Rula openly announced to everyone that I was given “the best gifts” about which she said: “They knew that she was Macedonian so they gave her more attention.”



                      In Ljubljanka



                      Several days passed without interrogations. They started giving me five minute breaks for some air in an enclosed indoor environment. They allowed me to “walk” alone. During these walks I used the opportunity to listen for sounds in hopes of hearing a familiar voice. While I heard many voices, I did not recognize any of them.

                      One night before they gave the signal to go to bed they called me for “sledstvie.” They took me out of my cell in the usual way but we went in a different direction through different corridors, different stairs and ended up again on the ground floor in a large room. I recognized the room. This was the same room they had brought me in when I first arrived at this prison. They searched me and then escorted me to a “voronok.” The heavy doors opened, we stepped in and they closed behind us. As they drove off I could hear traffic, trams, cars etc. It was a long trip. I thought: “Are they taking me outside of the city to execute me?” I felt some comfort in that because, although this might be my last hour of life, at least I might get a chance to see my friends one last time. I was sorry that I did not take my overcoat with me. The prison car suddenly stopped and the heavy doors opened. They took me out of the car and escorted me into a hallway and into a box. I recognized the box; it was where they had taken us when we arrived from Odessa. I was back in the notorious Ljubljanka prison.

                      An NKVD woman came and searched me. The box I was in was the size of a small closet with hardly any space to sit. After she searched me they took me along a hallway into a well-lit room where my interrogator and one other person, who I had never seen before, were waiting for me. The interrogator made a sign for me to sit on the chair in the corner as I did in Lefortov prison. The interrogator then introduced the other man as Major Afanasiev and said that Afanasiev was going to interrogate me. The translator was Professor Ianis Ioanidis. Suddenly Afanasiev started shouting at me: “Tito’s agent, zvoloch, how long are you going to lie to us, vriosh?” He did this in such a hysterical tone of voice, sounding as if he was the only one that could break me so that I would tell him what he wanted to hear. I answered him calmly and told him that I was not any of those things he accused me of being. I told him that I was a freedom fighter who fought for my people’s freedom against the German, Italian and Bulgarian fascists, against the fascist counter-bands, against the Greek Monarcho-Fascists and against the Anglo-American imperialists. “Vriosh, you secretly worked against the Democratic Army of Greece!” he said.

                      At those words I got angry, stood up and started yelling back at him at the top of my voice. I said: “That’s a lie, we created that army, it was our army and how could we have possibly worked against our own army, how could we have possibly worked against ourselves? The instrument that mobilized our people, the Macedonian people from Aegean Macedonia en masse was our Organization NOF! I am that person who was convicted four times in absentia and sentenced to death by the Monarcho-Fascists. Now you tell me, how can an officer of the Soviet Army tell me who I am and accuse me of things I have not done and treat me this way?” He kept yelling at me and I kept yelling back at him until he walked out of the room. At that point my interrogator said: “He will ask you questions, you answer the best way you know how.” I then asked for permission to go to the washroom. The interrogator called in one of the police women and she took me there. It was the first time since I had arrived at these prisons that I had seen a mirror. This washroom was not for the prisoners, it was used by the staff. Perhaps they deliberately took me there.

                      When I looked at myself in the mirror I could not recognize myself. My face looked yellowish-greenish and had darkened. I scared myself. “Wow, what have they done to me?” I asked myself and almost fell to the floor from the disappointment I felt. I stopped myself from falling and bit on my teeth so hard that I broke the gold crown on one of my teeth. I had three gold teeth. One had a golden jacket, a “crown” on the outside and the inside was sealed with a piece of white dental material.

                      Back in 1939 when I returned home from the gymnasium in Kostur for the Easter holidays, I got a toothache. After a few visits to dentist Nikos Ikonomidis in Kostur he tied the root of my bad tooth with the two adjacent teeth. He coated the healthy teeth with gold caps, filled the missing part of my bad tooth with this white material and capped it with a gold crown. My peers in D’mbeni made fun of me and called me a “show off” because I had gold teeth. On top of that, at the recommendation of my eye doctor, I had to wear glasses because I had difficulty reading and I got headaches, so I had really become the butt of all jokes. I wore the same glasses when I was a Partisan until 1943, when I broke them during a skirmish.

                      When I saw myself in the mirror I became frightened from my own image and broke my gold tooth and the white material underneath it. At the same time I began seeing double, my headache came back and I began vomiting. The guard kept yelling for me to come out from the bathroom but I was out of it, I was stunned. Finally I came out and she returned me to the interrogation room. My interrogator Evgeny Konstantinovich Nikitin was somewhat understanding of my troubles in the bathroom and said: “Chevo vam ploho chustvuvaets?” I shook my head confirming yes. He then left the room and for the first time ever brought me a glass filled with a not so sweet and not so sour liquid. I drank it and felt slightly better. I looked so bad that even my interrogator was worried that I was going to die.

                      After some time Afanasiev returned with a typed up paper and said: “This is the protocol from the interview I did with you. I need you to sign it.” There was not much written on the paper except that I had worked against DAG in favour of the Monarcho-Fascists and that I had aided the Anglo-American imperialists by being an agent of Tito’s. He accused me of all those things and now he wanted me to sign as if they were my own confessions. If I had been suffering from anxiety before, it was nothing in comparison to the anxiety that I felt after that piece of paper was shoved in front of my nose for me to sign. It made me truly angry! I would have rather died than sign this document. I somewhat calmed myself down and said: “This is not what I said. What you have written in the protocol is not what I said. I can’t sign something like this!” I told Afanasiev. He got very angry and began to yell at me calling me “zvoloch” and “inaetchija.” He said I was as stubborn as “my” Tito and that I should sign it. I then angrily said: “Sign it yourself, you invented it. These are your words not mine!”

                      Major Afanasiev then took the paper and threw it in front of my interrogator and went outside. Evgeny Konstantinovich went after him and they left me alone with the interpreter Ianis Ioanidis. He immediately began to advise me, telling me not to be like that, because I was young and I should be helping the Soviet Party. I said to him: “The Party taught us not to lie, if we now start supporting the Party by lying, then where is the legitimacy of the Party?” Two NKVD agents then walked into the room and one said: “Vstavaj!” I stood up and was taken to another room. Evgeni, my interrogator was standing behind the table. He ordered me to sit on that damn chair in the corner. The interpreter was not there. He then said: “Smatri Vera,” and took the typed paper, lit a small butane torch that was sitting on the table and burned it. Afanasiev’s protocol was burned to ashes. He then said: “If you don’t agree you don’t have to sign, we don’t force people to recognize what they have done.” Yeah right I thought to myself, you are so very kind. After that they took me to the box, had me searched again, put me back in the prison car and drove me back to Lefortov prison where they searched me again. The officer on duty this time found the several pins I had stuck in the collar of my military blouse. I had always carried pins in my military blouse since I was a Partisan. I also carried a needle and thread, a knife and scissors and pinned several pins in my collar in case I needed them. They had confiscated everything else but until now they had not found my pins. The NKVD woman was pleased with her find. She first instinctively smiled but then became angry and started asking where I had gotten the pins. I said: “I found them at the place where I was.”

                      When they were transferring us from prison to prison, they always did a full body search. They put me back in the same cell, cell 105, third floor, third wing. Ah I said to myself, I am “home” again. There I found my small military blanket and my overcoat exactly where I had left them.



                      My interrogator started calling me “Verochka”



                      The interrogations, no matter how difficult, insulting and slanderous they were, were still better than being all alone in my cell. At least I got to talk and interact with people. All I did in my cell was sit and think and go over past proceedings and wonder what would happen next. If they called me to interrogation, no matter how difficult, no matter what they thought of me, I knew it meant that they needed something important from me and they were looking for it. It also meant that as long as they needed something from me I was important to them. How one acted in this situation depended on what kind of individual they were. No one and nothing could break those with a solid character.

                      Again I was not called for “sledstvie” for several days. All that time I thought about my comrades. What were they doing? How they were doing and where they were? Were they doing to them what they were doing to me? Were they finding the interrogations difficult? Etc. When I was least expecting it I was “invited” to “sledstvie” again. As usual I went escorted, one in front and another behind me and me in the middle with my hands tied behind my back. Aristotelis, the interpreter, was always polite to me but this time even my interrogator seemed a little different, somewhat kinder. I thought to myself, was Evgeni attempting to use a different tactic? He even asked how I was. I told him I was fine, I experienced a bit of dizziness, I had a headache, some problems with my eyes but other than that, I was fine. “Do you want to read some books?” he asked. “Yes, I would be happy to do some reading!” I promptly replied in case he changed his mind and retracted the offer. “But they will be in Russian!” he explained. “I can read Russian,” I said, “only a few of the letters are different but most of the letters in our alphabets are identical but I can learn the different letters, no problem.” “We will give you some works of fiction,” he assured me.

                      “I have read the Russian novels ‘Maladoja Gvardija’ and ‘Kak zakaljalas Stal’ and have watched a Russian film in Skopje about Zoja Kosmodojmjanskaja,” I said, but from the look on his face he did not believe me. He did not think these things, especially the film, were available to the general public in Yugoslavia. I said that he could check with his embassy and find out. I also told him that Gustav Vlahov taught at the Party school in Skopje about the structure of the Soviet Union. We also read “Volokolamskoe Soshe" and other books. For the first time I saw a change in my interrogators face and he called me “Verochka.” He said: “Verochka ti v rjosh.” After that he always called me Verochka and I signed the protocols with both Evgenia Baleva and Vera Nikolovskaja.

                      That day the interrogator did not ask me about “intelligence activities.” Pretending that he had forgotten to ask, he asked me where I had gotten the pins they found in my blouse collar. I said: “I had them stuck in the collar of my blouse since my early days as a Partisan, way before I was brought here. I was searched three times before but they were never found until recently.” After that he left me alone with Aristotelis Papunidis, the translator, for some time, so that Papunidis could advise me on matters of importance. Papunidis said: “Now is a good time to tell them what they want to hear because Tito will soon be overthrown. There are groups of Partisans who have begun to rebel against Tito and the Tito regime will soon be overthrown.” “Tell them what?” I said. “I can’t lie to them, this is how it is and there is no other truth.” When the interrogator returned he gave me two packs of low quality “Boks” brand cigarettes. The interrogation was finished earlier than usual, before five o’clock in the morning, exactly what time I don’t know. I was asleep when “Padjom” was called at six in the morning.



                      СОЗНАВ ДЕКА И МИНЧО Е ТУКА



                      Пред да ме одведат од просторијата за сослушување, кога го потпишував протоколот што ми го подаде исленикот и дактилографката, прочитав дека таа се презива Милошева, која ми вели: “Какаа Ви маладава, красива, пачему так, как и Ваш сопруг харошии и очен красивии”. Ја погледнав и ништо не и реков, не и одговорив. Кога ми рече “сопруг”, моето тело затрепери, срцето почна силно да бие. Значи и Минчо е тука негде во овие ќелии. Зборовите на дактилографката како да ми беа поздрав од Минчо. Сигурно тука се сите. Ми се стори дека дактилографката ми носи порака од мојот Минчо во која ми порачува: “Вера, држи се! Зборувај ја само вистината и не плаши се! Биди јака како во борбите. Ние ќе ги скршиме нив, а не тие нас!” Така ми велеше Минчо во Пајак во декември 1946, на Кајмакчалан во 1947, на Вичо во 1948, на Грамос во 1949 година кога се најдовме после долги месеци невидени. Затоа во Воркута во 1954 година ми ја посвети песната што ја напишал од душата за мене. Неа му ја кажал на еден украински поет, раскажувајќи му ја нашата судбина. Песната Минчо ми ја даде во Потма при нашата средба после пет и пол години од разделба. Нејзината содржина не можам да ја испуштам ни во ова прилика.



                      МАЕЈ ЉУБОИМОИ



                      Тои каторои љубил и љубљу,

                      прости за все что ја приниос,

                      не по своеј вине,

                      за бол разлук, за гореч слез,

                      за писма краткие с пути,

                      за зо что не хватило сил,

                      мне ударжат тенја,

                      кагда вдали с фронтами,

                      калесил недели, месеци, года.



                      Умна чесна Ти всјо паимјош,

                      что глоубока љубов била,

                      что не измена и не лоќ,

                      Нас бурја века пронесла.



                      Ја серцем и душој вса тот,

                      Апјат ја спешке ден денскои,

                      Лиш серце радосно замрјот,

                      чут мимо женшчина проилјот.



                      Напомнил что то образ твои,

                      И хот нелзја соединит,

                      Минувших и градјадуштих днеи,

                      Ја всјо старијус лушче бит,

                      Во имја памјати твоеи.



                      Воркута, 1. I 1954 година



                      ВО БАЛАТОН - ПОЧЕСЕН ГРАЃАНИН



                      Испитувањата продолжуваа на ист начин:каква врска имам со интелиџенс сервисот, со ОЗНА и со меѓународната буржоазија.

                      За цело време на истрагата, што во московските затвори: Љубљанка, Лефортовскаја и Бутирка траеше 29 месеци, бев објективна, без разлика на сите и секаквите притисоци, ја кажував само вистината. Ако се докаже дека нешто сум прикрила, дека сум згрешила за својот народ, нека ме истават пред народот и нека ме судат. Ништо не скрив, а и да сакав преку нешто да преминам за мене се знаеја и искрени и кодоши. Не криев дека бев во Југославија, дека под раководство на Тито и Колишевски македонскиот народ ја доби својата национална слобода, односно има своја Народна Република Македонија.

                      Како делегат на Вториот меѓународен конгрес на жените секогаш бев приклучена кон југословенската делегација при посетата на разни фабрики и детски установи во Будимпешта и во околината. Со мене беше секогаш Рита. Се обидував да влезам во разговор со некоја од делегацијата на Југославија, но никоја не прифати, сите беа претпазливи. Во една посета на гратчето Балатон, колку што се сеќавам, бев прогласена за почесен граѓанин на таа општина. Со делегациите, пак, на Холандија, Норвешка, Англија, Шведска, Источна Германија и со некои други, по нивно барање, посетивме некои домови во коишто беа сместени наши деца евакуирани од монархофашистичкиот терор во Унгарија. При посетата на еден таков дом, кога ме видоа нашите учителки и негувателки “Мајки”, како и децата, стрчаа, гушкања, плачења, трогателна средба. Токму тогаш прелета над нас авион. Сите (децата, учителките и негувателките) стрчаа да се скријат, мислејќи дека уште се наоѓаат во Грција. И по толку месечен престој далеку од татковината не беа ослободени од стравот на бомбардирањата и митралирањата на англоамериканските авиони. Тој момент го искористив да им објаснам на другите делегации зошто овие деца се евакуирани. Некои чувствителни жени дури се расплакаа од видената глетка, увидоа дека кралицата Фридерика не била во право тоа што го пропагираше. Токму овој случај беше причина тогаш делегациите на: Холандија, Шведска и Источна Германија да побараат и во нивните држави да се испратат на згрижување вакви деца. Колку што се сеќавам, во Источна Германија беа испратени околу илјада деца, претежно Грчиња. Таму беше упатен и министерот за просвета на Привремената влада на Грција Петрос Кокалис, по струка доктор фиматолог, каде и почина.

                      На враќање нашата делегација гостуваше во Романија и во Бугарија, каке што, како што веќе еднаш споменав, ги посетив детските домови во Тулгеш и Синаја, како и нашите ранети другари во Букурешт. Бев во посета и во Брашов и Костанца. Како во Романија, така и во Бугарија од посетените добив драги подароци, па Рула отворено по враќањето во Грција пред сите забележа дека мене ми биле дадени најдобрите подароци, на што и реков: “Тие знаеја дека сум Македонка и затоа кон мене така срдечно се однесуваа”.



                      ВО ЉУБЉАНКА



                      Минаа неколку дена, а не ме викаат на испитување. Почнаа по пет минути да ме изнесуваат на воздух во затворен простор. На “прошетката”, се разбира, сум сама. На тие прошетки сум претворена во уво да чујам некој познат глас. Иако се слушаат многу гласови, не препознав глас на мој познат.

                      Една вечер пред да ми дадат знак за легнување, ме повикуваат на “следствие”. Ме ваѓаат од ќелијта, ама ме носат по други ходници, по скали, се најдов во приземјето во една голема просторија. Ја препознав. Беше истата таа просторија кога не доведоа во тој затвор. Ме претресуваат и ме ставаат во “воронок”. Се отвораат тешките врати и одиме. Се слушаат: трамваи, коли. Долго патување. Си мислам: “Не носат надвор од градот за да не стрелаат”. И тоа како да ми беше утеха зашто, иако за последно, барем ќе се видам со другарите. Жалам што не си го зедов и шинелот. Запре затворската кола, повторно се отвораат тешки врати, влегуваме. Излегувам од колата и ме носат во еден хол и во бокс. Препознав: овде не донесоа од Одеса. Тоа беше злогласната Љубљанка.

                      Вообичаено: доаѓа жена на НКВД, ме претресува. Боксот е долап во кој можеш накако одвај да седнеш. По претресот, пак ме носат по некои ходници и во една добро уредена просторија се наоѓа мојот иследник и еден друг, но кого дотогаш не го имав видено. Ми дадоа знак да седнам на познатото столче во ќошот како во Лефортовскиот затвор. Иследникот ми се претстави: мајор Афанасиев и дека сака тој да ме испитува. Преведувач беше професорот Јанис Иоанидис. Афанасиев веднаш почна со викање: “Титов агент, зволоч, до кога ќе не лажеш, врјош” на таков хистеричен тон како само тој може да ме скрши за да ја кажувам вистината. Јас му одговарам смирено, дека не сум тоа што тој мисли, туку сум борец за слободата на својот народ против германските, италијанските и бугарските фашисти, против контрачетниците, против монархофашистите и англоамериканските империјалисти. “Врјош, ти вршеше подревнују работу против Демократската армија на Грција” – ми вели.

                      Станав. Почнав да викам колку глас ме држи: “Тоа е лага, таа армија ние ја создадовме и како можеме да одиме против неа, да одиме против себеси; организацијата НОФ беше таа што го мобилизира македонскиот народ од Егејска Македонија: јас сум таа што четирипати е осудена од монархофашистите на смрт во отсуство, па како можете Вие еден офицер на советската армија така да се однесувате кон мене?” Тој викаше, јас викав и едно време тој излезе. Мојот иследник ми вели: “Тој Ви поставува прашања, Вие одговарате по Вашему”. Побарав, ако може, да одам во тоалет. Викнаа една од милицајките и ме однесоа во тоалет. Првпат во тој тоалет видов огледало, не беше како на затворениците. Изгледа тие тоалети ги користеше персоналот, а можеби намерно ме однесоа во таков тоалет.

                      Кога погледнав во огледалото не можев да се препознаам. Бев жолтозелена, дури потемнета. Се уплашив од самата себе. “Леле што направиле од мене!” – си велам и само што не паднав од разочарување, но се совладав и толку силно ги гризнав забите што златната коронка од едниот заб ми се скрши. Имав три златни заби. Едниот заб беше со златна навлака “коронка”, а на предното место над самото злато на празното место беше залепено бело парче поради специфичниот случај.

                      Уште во 1939 година како гимназијалка за велигденските празници бев дојдена дома од Костур, ме заболе очниот заб. По многу перипетии, заболекарот Нико Икономиди од Костур ми го истави коренот со два заба. На здравиот заб до него ми стави навлака, а во празното место на златна подлога ми стави бел заб. Тоа моите врсници во Д’мбени ми го протолкуваа дека така сум направила од “фодолук”. Тие за “фодолук” го сметаа и моето носење на очила, а јас ги носев по препорака на лекар зашто без нив не можев да читам, имав големи главоболки. Тие очила ги носев и во партизани до 1943 година, кога во една акција ми се скршија.

                      Ете така кога се видов во огледалото, уплашувајќи се самата од себе, ја изгубив златната навлака и белиот дел од запчето. Но сега се гледам дупло, па добив големи главоболки и повраќање.

                      Стражата ми вика да излезам од тоалетот, а јас сум зашеметена. Ме вратија во просторијата во која што ме испитуваа. Иследникот Евгениј Константинович Никитин беше разбрал за моите неприлики во тоалетот и ми вели: “Чево вам плохо чувствуваетс?” Му потврдив. Излезе и за првпат ми донесе една чаша полна со некаква течност ни блага ни кисела. Ја испив и по малку некако се смирив. Веројатно и иследникот Евгениј се исплаши од мојот изглед да не умрам.

                      По малку време, влезе Афанасиев со една испишана хартија напишана на машина и ми вели: “Овој е протоколот што го направивме од сослушувањето со Вас. Ќе треба да го потпишете”. Има што да се прочита во него: сум вршела разбивачка дејност во редовите на ДАГ за да се растури таа во полза на монархофашистите и на англоамериканските империјалисти по задача на Тито, се нарекувам Титов агент, а ме тера да потпишам.

                      Малку ми беше претходната вознемиреност, текстот што ми се поттура пред нос да го потпишам уште повеќе ме разгневи. Решена сум да умрам, ама ваков гнасен документ не потпишувам. Во протоколот е внесено тоа што воопшто јас не го реков. “Тоа што сте го напишале јас не го реков, таква каква што ме прикажувате никогаш не сум била и јас вакво нешто не потпишувам!” – му велам на Афанасиев. Тој бесен, се дере, ми вели дека сум “зволоч” и инаетчија “како Вашиот Тито туку потпиши!” “Потпишете го Вие самите зашто самите сте го измислиле и сте го напишале!” – луто му возвраќам.

                      Мајорот Афанасиев тогаш го зеде листот и го фрли пред мојот иследник и излезе надвор. По него излезе и Евгениј Константинович. Останав сама со преведувачот Јани Иоаниди. Тој почна да ме советува да не правам така, бидејќи сум млада и треба да и помогнам на советската партија. Му велам и нему: “Нас партијата не учеше да не лажеме, ако со лаги ја помагаме партијата, таа партија аир нема да види никогаш”. Во просторијата влегуваат двајца од безбедноста на НКВД и ми велат: “Вставај!” Станав. Ме носат во една друга просторија. Зад масата стои мојот иследник Евгениј . Седнувам на тоа проклето столче во ќошот. Преведувачот не дојде. Евгениј Константинович ми вели: “Сматри Вера”, ја зема испишаната хартија, запали една мала керасинка што стоеше на масата, таа беше мала со бутен гас, ја изгоре хартијата (протоколот) од Афанасиев, додавајќи: “Ако не признаваш, не мора да потпишуваш, ние никого не тераме сосила да признава тоа што не сторил”. “Аха, си мислам во себе, и тоа го имате. Потоа пак ме однесоа во боксот, повторно претрес, па во затворската кола транкара-тункара по коловози обратно во Лефортовскиот затвор. Пак претрес. Дежурниот офицер овој пат откри на реверот од мојата војничка блуза закачени неколку шпенигли. Јас секогаш со мене во партизани носев игла и конец, ноже и ножички и шпенигли закачени на реверот за секој случај да ми се најдат. Другите работи ми беа одземени, шпениглите досега не ми ги имаа откриено. НКВД-евката беше задоволна од својот “пронајдок”. Инстинктивно се насмеав, заради што таа се разлути и почна да прашува од каде ми се шпениглите. Иронично и одговорив: “Оттаму откајшто дојдов”.

                      Кога не префрлуваа од еден во друг завор, претресот се вршеше како од мајка родени, голи. Ме однесоа во истата ќелија, 105, трети кат, трето крило. Ех, си велам, си дојдов “дома”. Си ги најдов ќебенцето и шинелот.



                      ИСЛЕДНИКОТ ЕВГЕНИЈ ПОЧНА ДА МЕ ИМЕНУВА СО“ВЕРОЧКА”



                      Испитувањата колку и да беа тешки, иако на нив се истураа секакви навреди, клевети, некако подобро ги поднесував отколку самотијата во ќелијата. Барем ќе зборуваш, ќе се бориш на сослушувањата, а во ќелијата едно исто, број-преброј ги предметите, те удираат тешки помисли. Ако те викаат на сослушување, значи, иако за лошо, мислат на тебе, им значиш нешто, се бара важно од тебе, а твое е што карактер си. Цврстиот никој и ништо не може да го скрши.

                      Еве пак повеќе денови не ме викаат на “следствие”.Размислувам за моите другари. Што прават и каде се сега? Дали и нив вака ги измачуваат како мене?

                      Добивам “покана” за “следствие”. Одам како секогаш со “девери”: еден пред, друг зад мене, а јас среде со рацете одназад.

                      Преведувачот Аристотели секогаш со мене беше љубезен, но овој пат поинаков е и иследникот, некако пољубезен. Си велам: “Евгениј применува друга тактика”. Ме прашува како се чувствувам. Му велам дека не сум добра, имам вртоглавица, главоболки, а и со очите не сум добра.

                      -Сакаш да читаш книги? – ме прашува.

                      -Да, тоа ми причинува задоволство! – веднаш му одговорив за да не се попишмани.

                      -Ама на руски јазик – ми вели.

                      -Можам да читам на руски јазик, бидејќи само неколку букви се различни од македонските, ама и нив ќе ги научам.

                      -Ќе добиеш белетристика – ми вели.

                      -Ги имам читано руските романи: “Маладоја Гвардија”, “Как закаљалас стал”, за Зоја Космодојмјанскаја, имам гледано и руски филмови со Скопје – редам јас, ама тој не ми верува дека сум гледала руски филмови со Скопје, односно тие не се прикажуваат во Југославија. Му велам дека тоа можат да го проверат преку нивната амбасада, а на партиската школа во Скопје за уредувањето на Советскиот Сојуз ни предаваше Густав Влахов, кој тука учеше, кај Вас, го читавме “Волоколамское Соше” и др.

                      Првпат овој пат мојот иследник ме именува со “Верочка”, велејќи: “Верочка ти в рјош”. Оттогаш ми се обраќаше само со “Верочка”, а протоколите ги потпишував со Евгенија Валева ана же Вера Николовскаја, односно со двете имиња и презимиња.

                      Тој ден иследникот Евгениј Константинович ништо не ме праша за разузнавачката дејност. Правејќи се дека заборавил да ме праша, ми вели од каде ми се шпениглите во јаката од блузата. “Останале уште од партизани таму закачени, па не сте ги забележиле досега при претресите. Ме оставаше повеќе време со преведувачот Аристотели Папуниди, кој ме советуваше: “Признај се зашто сега во Југославија веќе почнаа да дејствуваат партизански групи кои имаат за цел да го соборат режимот на Тито”. “Признав се како што беше, не можам да лажам, а што е и како е сега таму е друго” – му велам. Влезе иследникот и ми донесе две кутии цигари “Бокс” што се најниска класа.

                      Ме ослободи порано, а не како обично до 5 часот наутро. Всушност, јас не знаев колку е часот, тоа го заклучував врз основа на тоа колку време спиев по враќањето до наредбата “Падјом” во 6 часот.








                      © 2013 Microsoft
                      Terms
                      Privacy
                      Developers
                      English (United States)







































































































































































































                      © 2013 Microsoft
                      Terms
                      Privacy
                      Developers
                      English (United States)
                      "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                      GOTSE DELCEV

                      Comment

                      • George S.
                        Senior Member
                        • Aug 2009
                        • 10116

                        To Hell and Back – Part 14



                        By Evdokia Foteva - Vera

                        Translated and edited by Risto Stefov

                        [email protected]

                        May 8, 2013



                        I found out Mincho was here too



                        Before they took me out of the interrogation room, when I was signing the protocol I noticed the typist’s surname was Milosheva. She said to me: “Kakaa vi maladava, krasiva, machemu tak, kak I vash soprug haroshii i ochen krasivii.” I looked at her and said nothing. When she said “your husband” my body began to tremble and my heart began to race. This could have only meant that Mincho was here somewhere in these cells. The typist’s words were like a direct greeting from Mincho himself. I suspected they were all here. It almost seemed like the typist was bringing me a message from my Mincho telling me: “Vera hang on! Tell them only the truth and don’t be afraid! Be strong like when you were a fighter. We will break them, they will never break us!” That’s what Mincho used to say to me at Mount Paiak in December 1946, at Mount Kaimakchalan in 1947, at Mount Vicho in 1948 and at Mount Gramos in 1949 when we saw each other after long periods of being apart. That is why he dedicated a poem to me that he wrote from his heart in Vorkuta in 1954. He showed the poem to a Ukrainian poet; it was about our destiny. Mincho gave me the poem when we met at Potma after being apart for five and a half years. I would like to take this opportunity to share the poem with you.



                        МАЕЈ ЉУБОИМОИ



                        Тои каторои љубил и љубљу,

                        прости за все что ја приниос,

                        не по своеј вине,

                        за бол разлук, за гореч слез,

                        за писма краткие с пути,

                        за зо что не хватило сил,

                        мне ударжат тенја,

                        кагда вдали с фронтами,

                        калесил недели, месеци, года.



                        Умна чесна Ти всјо паимјош,

                        что глоубока љубов била,

                        что не измена и не лоќ,

                        Нас бурја века пронесла.



                        Ја серцем и душој вса тот,

                        Апјат ја спешке ден денскои,

                        Лиш серце радосно замрјот,

                        чут мимо женшчина проилјот.



                        Напомнил что то образ твои,

                        И хот нелзја соединит,

                        Минувших и градјадуштих днеи,

                        Ја всјо старијус лушче бит,

                        Во имја памјати твоеи.



                        Воркута, 1. I 1954 година



                        Honorary citizen of Balaton



                        The interrogations continued in the same manner as before. They were still looking for a connection between myself and the Central Intelligence Service, the British Intelligence Service, the Military Police (OZNA) and the international bourgeoisie. All through my interrogations in all the Moscow prisons including Ljubljanka, Lefortovskaja and Butirka, which lasted 29 months, I was objective, regardless of all the pressures they put on me, and I always told only the truth. If they could prove that I was hiding something, that I wasn’t truthful about something, or if in any way I had wronged my people then let them try me before the people. I hid nothing from them, even if I had not wanted to tell them something about myself they would have found it because they had access to everything and everyone from the most honest people to the informers. It was no secret that I had been in Yugoslavia and that under the leadership of Tito and Kolishevski the Macedonian people won their national freedom, and now they have their own country; the People’s Republic of Macedonia.

                        When I was a delegate of the Women’s Second International Congress I often joined the Yugoslav delegation on its visits to various factories and children’s facilities in and around Budapest. Rita was always with me. I tried to have a conversation with the Yugoslav delegates but they avoided me, they too were cautious. During a visit to the town of Balaton, as I remember, I was declared an honorary citizen of that municipality. At the request of the Netherlands, Norway, England, Sweden, East Germany and some others delegations, I visited some homes in Hungary that housed our (Macedonian) children, evacuated to be saved from the Monarcho-Fascist terror. While visiting these homes I met with the teachers, nurses and “mothers” as well as with the children who ran to greet, hug and kiss me. It was a moving encounter. Just then an airplane flew over and all the children, “mothers”, teachers and nurses ran inside to hide, thinking for a moment that they were still in Greece. Even after so many months away from their troubled homeland they were still not freed from the fear of being bombed and machine gunned by the Anglo-American aircraft. I used the opportunity to explain to the other delegates why these children had been evacuated. Some of the more sensitive women delegates even cried because they could see for themselves how the children reacted to the airplane. Some even realized that what Queen Friderika was doing was not right or not exactly as she advertised. As a result of this encounter the delegations of the Netherlands, Sweden and East Germany requested from their leaders to open such homes for our children in their own countries. If I can recall correctly, we sent about a thousand children to East Germany, mostly Greek. The Minister of Education of the Interim Government of Greece, Petros Kokalis, a trained doctor, went with them and later died there.

                        On our return from the Congress our delegation visited Romania and Bulgaria, where, as I mentioned before, I visited the children’s homes in Tulgesh and Sinaia and our wounded comrades in Bucharest. I also visited Brashov and Kostantsa. As I did in Romania in Bulgaria too I received beautiful gifts. After our return to Greece, Rula openly announced to everyone that I was given “the best gifts” about which she said: “They knew that she was Macedonian so they gave her more attention.”



                        In Ljubljanka



                        Several days passed without interrogations. They started giving me five minute breaks for some air in an enclosed indoor environment. They allowed me to “walk” alone. During these walks I used the opportunity to listen for sounds in hopes of hearing a familiar voice. While I heard many voices, I did not recognize any of them.

                        One night before they gave the signal to go to bed they called me for “sledstvie.” They took me out of my cell in the usual way but we went in a different direction through different corridors, different stairs and ended up again on the ground floor in a large room. I recognized the room. This was the same room they had brought me in when I first arrived at this prison. They searched me and then escorted me to a “voronok.” The heavy doors opened, we stepped in and they closed behind us. As they drove off I could hear traffic, trams, cars etc. It was a long trip. I thought: “Are they taking me outside of the city to execute me?” I felt some comfort in that because, although this might be my last hour of life, at least I might get a chance to see my friends one last time. I was sorry that I did not take my overcoat with me. The prison car suddenly stopped and the heavy doors opened. They took me out of the car and escorted me into a hallway and into a box. I recognized the box; it was where they had taken us when we arrived from Odessa. I was back in the notorious Ljubljanka prison.

                        An NKVD woman came and searched me. The box I was in was the size of a small closet with hardly any space to sit. After she searched me they took me along a hallway into a well-lit room where my interrogator and one other person, who I had never seen before, were waiting for me. The interrogator made a sign for me to sit on the chair in the corner as I did in Lefortov prison. The interrogator then introduced the other man as Major Afanasiev and said that Afanasiev was going to interrogate me. The translator was Professor Ianis Ioanidis. Suddenly Afanasiev started shouting at me: “Tito’s agent, zvoloch, how long are you going to lie to us, vriosh?” He did this in such a hysterical tone of voice, sounding as if he was the only one that could break me so that I would tell him what he wanted to hear. I answered him calmly and told him that I was not any of those things he accused me of being. I told him that I was a freedom fighter who fought for my people’s freedom against the German, Italian and Bulgarian fascists, against the fascist counter-bands, against the Greek Monarcho-Fascists and against the Anglo-American imperialists. “Vriosh, you secretly worked against the Democratic Army of Greece!” he said.

                        At those words I got angry, stood up and started yelling back at him at the top of my voice. I said: “That’s a lie, we created that army, it was our army and how could we have possibly worked against our own army, how could we have possibly worked against ourselves? The instrument that mobilized our people, the Macedonian people from Aegean Macedonia en masse was our Organization NOF! I am that person who was convicted four times in absentia and sentenced to death by the Monarcho-Fascists. Now you tell me, how can an officer of the Soviet Army tell me who I am and accuse me of things I have not done and treat me this way?” He kept yelling at me and I kept yelling back at him until he walked out of the room. At that point my interrogator said: “He will ask you questions, you answer the best way you know how.” I then asked for permission to go to the washroom. The interrogator called in one of the police women and she took me there. It was the first time since I had arrived at these prisons that I had seen a mirror. This washroom was not for the prisoners, it was used by the staff. Perhaps they deliberately took me there.

                        When I looked at myself in the mirror I could not recognize myself. My face looked yellowish-greenish and had darkened. I scared myself. “Wow, what have they done to me?” I asked myself and almost fell to the floor from the disappointment I felt. I stopped myself from falling and bit on my teeth so hard that I broke the gold crown on one of my teeth. I had three gold teeth. One had a golden jacket, a “crown” on the outside and the inside was sealed with a piece of white dental material.

                        Back in 1939 when I returned home from the gymnasium in Kostur for the Easter holidays, I got a toothache. After a few visits to dentist Nikos Ikonomidis in Kostur he tied the root of my bad tooth with the two adjacent teeth. He coated the healthy teeth with gold caps, filled the missing part of my bad tooth with this white material and capped it with a gold crown. My peers in D’mbeni made fun of me and called me a “show off” because I had gold teeth. On top of that, at the recommendation of my eye doctor, I had to wear glasses because I had difficulty reading and I got headaches, so I had really become the butt of all jokes. I wore the same glasses when I was a Partisan until 1943, when I broke them during a skirmish.

                        When I saw myself in the mirror I became frightened from my own image and broke my gold tooth and the white material underneath it. At the same time I began seeing double, my headache came back and I began vomiting. The guard kept yelling for me to come out from the bathroom but I was out of it, I was stunned. Finally I came out and she returned me to the interrogation room. My interrogator Evgeny Konstantinovich Nikitin was somewhat understanding of my troubles in the bathroom and said: “Chevo vam ploho chustvuvaets?” I shook my head confirming yes. He then left the room and for the first time ever brought me a glass filled with a not so sweet and not so sour liquid. I drank it and felt slightly better. I looked so bad that even my interrogator was worried that I was going to die.

                        After some time Afanasiev returned with a typed up paper and said: “This is the protocol from the interview I did with you. I need you to sign it.” There was not much written on the paper except that I had worked against DAG in favour of the Monarcho-Fascists and that I had aided the Anglo-American imperialists by being an agent of Tito’s. He accused me of all those things and now he wanted me to sign as if they were my own confessions. If I had been suffering from anxiety before, it was nothing in comparison to the anxiety that I felt after that piece of paper was shoved in front of my nose for me to sign. It made me truly angry! I would have rather died than sign this document. I somewhat calmed myself down and said: “This is not what I said. What you have written in the protocol is not what I said. I can’t sign something like this!” I told Afanasiev. He got very angry and began to yell at me calling me “zvoloch” and “inaetchija.” He said I was as stubborn as “my” Tito and that I should sign it. I then angrily said: “Sign it yourself, you invented it. These are your words not mine!”

                        Major Afanasiev then took the paper and threw it in front of my interrogator and went outside. Evgeny Konstantinovich went after him and they left me alone with the interpreter Ianis Ioanidis. He immediately began to advise me, telling me not to be like that, because I was young and I should be helping the Soviet Party. I said to him: “The Party taught us not to lie, if we now start supporting the Party by lying, then where is the legitimacy of the Party?” Two NKVD agents then walked into the room and one said: “Vstavaj!” I stood up and was taken to another room. Evgeni, my interrogator was standing behind the table. He ordered me to sit on that damn chair in the corner. The interpreter was not there. He then said: “Smatri Vera,” and took the typed paper, lit a small butane torch that was sitting on the table and burned it. Afanasiev’s protocol was burned to ashes. He then said: “If you don’t agree you don’t have to sign, we don’t force people to recognize what they have done.” Yeah right I thought to myself, you are so very kind. After that they took me to the box, had me searched again, put me back in the prison car and drove me back to Lefortov prison where they searched me again. The officer on duty this time found the several pins I had stuck in the collar of my military blouse. I had always carried pins in my military blouse since I was a Partisan. I also carried a needle and thread, a knife and scissors and pinned several pins in my collar in case I needed them. They had confiscated everything else but until now they had not found my pins. The NKVD woman was pleased with her find. She first instinctively smiled but then became angry and started asking where I had gotten the pins. I said: “I found them at the place where I was.”

                        When they were transferring us from prison to prison, they always did a full body search. They put me back in the same cell, cell 105, third floor, third wing. Ah I said to myself, I am “home” again. There I found my small military blanket and my overcoat exactly where I had left them.



                        My interrogator started calling me “Verochka”



                        The interrogations, no matter how difficult, insulting and slanderous they were, were still better than being all alone in my cell. At least I got to talk and interact with people. All I did in my cell was sit and think and go over past proceedings and wonder what would happen next. If they called me to interrogation, no matter how difficult, no matter what they thought of me, I knew it meant that they needed something important from me and they were looking for it. It also meant that as long as they needed something from me I was important to them. How one acted in this situation depended on what kind of individual they were. No one and nothing could break those with a solid character.

                        Again I was not called for “sledstvie” for several days. All that time I thought about my comrades. What were they doing? How they were doing and where they were? Were they doing to them what they were doing to me? Were they finding the interrogations difficult? Etc. When I was least expecting it I was “invited” to “sledstvie” again. As usual I went escorted, one in front and another behind me and me in the middle with my hands tied behind my back. Aristotelis, the interpreter, was always polite to me but this time even my interrogator seemed a little different, somewhat kinder. I thought to myself, was Evgeni attempting to use a different tactic? He even asked how I was. I told him I was fine, I experienced a bit of dizziness, I had a headache, some problems with my eyes but other than that, I was fine. “Do you want to read some books?” he asked. “Yes, I would be happy to do some reading!” I promptly replied in case he changed his mind and retracted the offer. “But they will be in Russian!” he explained. “I can read Russian,” I said, “only a few of the letters are different but most of the letters in our alphabets are identical but I can learn the different letters, no problem.” “We will give you some works of fiction,” he assured me.

                        “I have read the Russian novels ‘Maladoja Gvardija’ and ‘Kak zakaljalas Stal’ and have watched a Russian film in Skopje about Zoja Kosmodojmjanskaja,” I said, but from the look on his face he did not believe me. He did not think these things, especially the film, were available to the general public in Yugoslavia. I said that he could check with his embassy and find out. I also told him that Gustav Vlahov taught at the Party school in Skopje about the structure of the Soviet Union. We also read “Volokolamskoe Soshe" and other books. For the first time I saw a change in my interrogators face and he called me “Verochka.” He said: “Verochka ti v rjosh.” After that he always called me Verochka and I signed the protocols with both Evgenia Baleva and Vera Nikolovskaja.

                        That day the interrogator did not ask me about “intelligence activities.” Pretending that he had forgotten to ask, he asked me where I had gotten the pins they found in my blouse collar. I said: “I had them stuck in the collar of my blouse since my early days as a Partisan, way before I was brought here. I was searched three times before but they were never found until recently.” After that he left me alone with Aristotelis Papunidis, the translator, for some time, so that Papunidis could advise me on matters of importance. Papunidis said: “Now is a good time to tell them what they want to hear because Tito will soon be overthrown. There are groups of Partisans who have begun to rebel against Tito and the Tito regime will soon be overthrown.” “Tell them what?” I said. “I can’t lie to them, this is how it is and there is no other truth.” When the interrogator returned he gave me two packs of low quality “Boks” brand cigarettes. The interrogation was finished earlier than usual, before five o’clock in the morning, exactly what time I don’t know. I was asleep when “Padjom” was called at six in the morning.



                        СОЗНАВ ДЕКА И МИНЧО Е ТУКА



                        Пред да ме одведат од просторијата за сослушување, кога го потпишував протоколот што ми го подаде исленикот и дактилографката, прочитав дека таа се презива Милошева, која ми вели: “Какаа Ви маладава, красива, пачему так, как и Ваш сопруг харошии и очен красивии”. Ја погледнав и ништо не и реков, не и одговорив. Кога ми рече “сопруг”, моето тело затрепери, срцето почна силно да бие. Значи и Минчо е тука негде во овие ќелии. Зборовите на дактилографката како да ми беа поздрав од Минчо. Сигурно тука се сите. Ми се стори дека дактилографката ми носи порака од мојот Минчо во која ми порачува: “Вера, држи се! Зборувај ја само вистината и не плаши се! Биди јака како во борбите. Ние ќе ги скршиме нив, а не тие нас!” Така ми велеше Минчо во Пајак во декември 1946, на Кајмакчалан во 1947, на Вичо во 1948, на Грамос во 1949 година кога се најдовме после долги месеци невидени. Затоа во Воркута во 1954 година ми ја посвети песната што ја напишал од душата за мене. Неа му ја кажал на еден украински поет, раскажувајќи му ја нашата судбина. Песната Минчо ми ја даде во Потма при нашата средба после пет и пол години од разделба. Нејзината содржина не можам да ја испуштам ни во ова прилика.



                        МАЕЈ ЉУБОИМОИ



                        Тои каторои љубил и љубљу,

                        прости за все что ја приниос,

                        не по своеј вине,

                        за бол разлук, за гореч слез,

                        за писма краткие с пути,

                        за зо что не хватило сил,

                        мне ударжат тенја,

                        кагда вдали с фронтами,

                        калесил недели, месеци, года.



                        Умна чесна Ти всјо паимјош,

                        что глоубока љубов била,

                        что не измена и не лоќ,

                        Нас бурја века пронесла.



                        Ја серцем и душој вса тот,

                        Апјат ја спешке ден денскои,

                        Лиш серце радосно замрјот,

                        чут мимо женшчина проилјот.



                        Напомнил что то образ твои,

                        И хот нелзја соединит,

                        Минувших и градјадуштих днеи,

                        Ја всјо старијус лушче бит,

                        Во имја памјати твоеи.



                        Воркута, 1. I 1954 година



                        ВО БАЛАТОН - ПОЧЕСЕН ГРАЃАНИН



                        Испитувањата продолжуваа на ист начин:каква врска имам со интелиџенс сервисот, со ОЗНА и со меѓународната буржоазија.

                        За цело време на истрагата, што во московските затвори: Љубљанка, Лефортовскаја и Бутирка траеше 29 месеци, бев објективна, без разлика на сите и секаквите притисоци, ја кажував само вистината. Ако се докаже дека нешто сум прикрила, дека сум згрешила за својот народ, нека ме истават пред народот и нека ме судат. Ништо не скрив, а и да сакав преку нешто да преминам за мене се знаеја и искрени и кодоши. Не криев дека бев во Југославија, дека под раководство на Тито и Колишевски македонскиот народ ја доби својата национална слобода, односно има своја Народна Република Македонија.

                        Како делегат на Вториот меѓународен конгрес на жените секогаш бев приклучена кон југословенската делегација при посетата на разни фабрики и детски установи во Будимпешта и во околината. Со мене беше секогаш Рита. Се обидував да влезам во разговор со некоја од делегацијата на Југославија, но никоја не прифати, сите беа претпазливи. Во една посета на гратчето Балатон, колку што се сеќавам, бев прогласена за почесен граѓанин на таа општина. Со делегациите, пак, на Холандија, Норвешка, Англија, Шведска, Источна Германија и со некои други, по нивно барање, посетивме некои домови во коишто беа сместени наши деца евакуирани од монархофашистичкиот терор во Унгарија. При посетата на еден таков дом, кога ме видоа нашите учителки и негувателки “Мајки”, како и децата, стрчаа, гушкања, плачења, трогателна средба. Токму тогаш прелета над нас авион. Сите (децата, учителките и негувателките) стрчаа да се скријат, мислејќи дека уште се наоѓаат во Грција. И по толку месечен престој далеку од татковината не беа ослободени од стравот на бомбардирањата и митралирањата на англоамериканските авиони. Тој момент го искористив да им објаснам на другите делегации зошто овие деца се евакуирани. Некои чувствителни жени дури се расплакаа од видената глетка, увидоа дека кралицата Фридерика не била во право тоа што го пропагираше. Токму овој случај беше причина тогаш делегациите на: Холандија, Шведска и Источна Германија да побараат и во нивните држави да се испратат на згрижување вакви деца. Колку што се сеќавам, во Источна Германија беа испратени околу илјада деца, претежно Грчиња. Таму беше упатен и министерот за просвета на Привремената влада на Грција Петрос Кокалис, по струка доктор фиматолог, каде и почина.

                        На враќање нашата делегација гостуваше во Романија и во Бугарија, каке што, како што веќе еднаш споменав, ги посетив детските домови во Тулгеш и Синаја, како и нашите ранети другари во Букурешт. Бев во посета и во Брашов и Костанца. Како во Романија, така и во Бугарија од посетените добив драги подароци, па Рула отворено по враќањето во Грција пред сите забележа дека мене ми биле дадени најдобрите подароци, на што и реков: “Тие знаеја дека сум Македонка и затоа кон мене така срдечно се однесуваа”.



                        ВО ЉУБЉАНКА



                        Минаа неколку дена, а не ме викаат на испитување. Почнаа по пет минути да ме изнесуваат на воздух во затворен простор. На “прошетката”, се разбира, сум сама. На тие прошетки сум претворена во уво да чујам некој познат глас. Иако се слушаат многу гласови, не препознав глас на мој познат.

                        Една вечер пред да ми дадат знак за легнување, ме повикуваат на “следствие”. Ме ваѓаат од ќелијта, ама ме носат по други ходници, по скали, се најдов во приземјето во една голема просторија. Ја препознав. Беше истата таа просторија кога не доведоа во тој затвор. Ме претресуваат и ме ставаат во “воронок”. Се отвораат тешките врати и одиме. Се слушаат: трамваи, коли. Долго патување. Си мислам: “Не носат надвор од градот за да не стрелаат”. И тоа како да ми беше утеха зашто, иако за последно, барем ќе се видам со другарите. Жалам што не си го зедов и шинелот. Запре затворската кола, повторно се отвораат тешки врати, влегуваме. Излегувам од колата и ме носат во еден хол и во бокс. Препознав: овде не донесоа од Одеса. Тоа беше злогласната Љубљанка.

                        Вообичаено: доаѓа жена на НКВД, ме претресува. Боксот е долап во кој можеш накако одвај да седнеш. По претресот, пак ме носат по некои ходници и во една добро уредена просторија се наоѓа мојот иследник и еден друг, но кого дотогаш не го имав видено. Ми дадоа знак да седнам на познатото столче во ќошот како во Лефортовскиот затвор. Иследникот ми се претстави: мајор Афанасиев и дека сака тој да ме испитува. Преведувач беше професорот Јанис Иоанидис. Афанасиев веднаш почна со викање: “Титов агент, зволоч, до кога ќе не лажеш, врјош” на таков хистеричен тон како само тој може да ме скрши за да ја кажувам вистината. Јас му одговарам смирено, дека не сум тоа што тој мисли, туку сум борец за слободата на својот народ против германските, италијанските и бугарските фашисти, против контрачетниците, против монархофашистите и англоамериканските империјалисти. “Врјош, ти вршеше подревнују работу против Демократската армија на Грција” – ми вели.

                        Станав. Почнав да викам колку глас ме држи: “Тоа е лага, таа армија ние ја создадовме и како можеме да одиме против неа, да одиме против себеси; организацијата НОФ беше таа што го мобилизира македонскиот народ од Егејска Македонија: јас сум таа што четирипати е осудена од монархофашистите на смрт во отсуство, па како можете Вие еден офицер на советската армија така да се однесувате кон мене?” Тој викаше, јас викав и едно време тој излезе. Мојот иследник ми вели: “Тој Ви поставува прашања, Вие одговарате по Вашему”. Побарав, ако може, да одам во тоалет. Викнаа една од милицајките и ме однесоа во тоалет. Првпат во тој тоалет видов огледало, не беше како на затворениците. Изгледа тие тоалети ги користеше персоналот, а можеби намерно ме однесоа во таков тоалет.

                        Кога погледнав во огледалото не можев да се препознаам. Бев жолтозелена, дури потемнета. Се уплашив од самата себе. “Леле што направиле од мене!” – си велам и само што не паднав од разочарување, но се совладав и толку силно ги гризнав забите што златната коронка од едниот заб ми се скрши. Имав три златни заби. Едниот заб беше со златна навлака “коронка”, а на предното место над самото злато на празното место беше залепено бело парче поради специфичниот случај.

                        Уште во 1939 година како гимназијалка за велигденските празници бев дојдена дома од Костур, ме заболе очниот заб. По многу перипетии, заболекарот Нико Икономиди од Костур ми го истави коренот со два заба. На здравиот заб до него ми стави навлака, а во празното место на златна подлога ми стави бел заб. Тоа моите врсници во Д’мбени ми го протолкуваа дека така сум направила од “фодолук”. Тие за “фодолук” го сметаа и моето носење на очила, а јас ги носев по препорака на лекар зашто без нив не можев да читам, имав големи главоболки. Тие очила ги носев и во партизани до 1943 година, кога во една акција ми се скршија.

                        Ете така кога се видов во огледалото, уплашувајќи се самата од себе, ја изгубив златната навлака и белиот дел од запчето. Но сега се гледам дупло, па добив големи главоболки и повраќање.

                        Стражата ми вика да излезам од тоалетот, а јас сум зашеметена. Ме вратија во просторијата во која што ме испитуваа. Иследникот Евгениј Константинович Никитин беше разбрал за моите неприлики во тоалетот и ми вели: “Чево вам плохо чувствуваетс?” Му потврдив. Излезе и за првпат ми донесе една чаша полна со некаква течност ни блага ни кисела. Ја испив и по малку некако се смирив. Веројатно и иследникот Евгениј се исплаши од мојот изглед да не умрам.

                        По малку време, влезе Афанасиев со една испишана хартија напишана на машина и ми вели: “Овој е протоколот што го направивме од сослушувањето со Вас. Ќе треба да го потпишете”. Има што да се прочита во него: сум вршела разбивачка дејност во редовите на ДАГ за да се растури таа во полза на монархофашистите и на англоамериканските империјалисти по задача на Тито, се нарекувам Титов агент, а ме тера да потпишам.

                        Малку ми беше претходната вознемиреност, текстот што ми се поттура пред нос да го потпишам уште повеќе ме разгневи. Решена сум да умрам, ама ваков гнасен документ не потпишувам. Во протоколот е внесено тоа што воопшто јас не го реков. “Тоа што сте го напишале јас не го реков, таква каква што ме прикажувате никогаш не сум била и јас вакво нешто не потпишувам!” – му велам на Афанасиев. Тој бесен, се дере, ми вели дека сум “зволоч” и инаетчија “како Вашиот Тито туку потпиши!” “Потпишете го Вие самите зашто самите сте го измислиле и сте го напишале!” – луто му возвраќам.

                        Мајорот Афанасиев тогаш го зеде листот и го фрли пред мојот иследник и излезе надвор. По него излезе и Евгениј Константинович. Останав сама со преведувачот Јани Иоаниди. Тој почна да ме советува да не правам така, бидејќи сум млада и треба да и помогнам на советската партија. Му велам и нему: “Нас партијата не учеше да не лажеме, ако со лаги ја помагаме партијата, таа партија аир нема да види никогаш”. Во просторијата влегуваат двајца од безбедноста на НКВД и ми велат: “Вставај!” Станав. Ме носат во една друга просторија. Зад масата стои мојот иследник Евгениј . Седнувам на тоа проклето столче во ќошот. Преведувачот не дојде. Евгениј Константинович ми вели: “Сматри Вера”, ја зема испишаната хартија, запали една мала керасинка што стоеше на масата, таа беше мала со бутен гас, ја изгоре хартијата (протоколот) од Афанасиев, додавајќи: “Ако не признаваш, не мора да потпишуваш, ние никого не тераме сосила да признава тоа што не сторил”. “Аха, си мислам во себе, и тоа го имате. Потоа пак ме однесоа во боксот, повторно претрес, па во затворската кола транкара-тункара по коловози обратно во Лефортовскиот затвор. Пак претрес. Дежурниот офицер овој пат откри на реверот од мојата војничка блуза закачени неколку шпенигли. Јас секогаш со мене во партизани носев игла и конец, ноже и ножички и шпенигли закачени на реверот за секој случај да ми се најдат. Другите работи ми беа одземени, шпениглите досега не ми ги имаа откриено. НКВД-евката беше задоволна од својот “пронајдок”. Инстинктивно се насмеав, заради што таа се разлути и почна да прашува од каде ми се шпениглите. Иронично и одговорив: “Оттаму откајшто дојдов”.

                        Кога не префрлуваа од еден во друг завор, претресот се вршеше како од мајка родени, голи. Ме однесоа во истата ќелија, 105, трети кат, трето крило. Ех, си велам, си дојдов “дома”. Си ги најдов ќебенцето и шинелот.



                        ИСЛЕДНИКОТ ЕВГЕНИЈ ПОЧНА ДА МЕ ИМЕНУВА СО“ВЕРОЧКА”



                        Испитувањата колку и да беа тешки, иако на нив се истураа секакви навреди, клевети, некако подобро ги поднесував отколку самотијата во ќелијата. Барем ќе зборуваш, ќе се бориш на сослушувањата, а во ќелијата едно исто, број-преброј ги предметите, те удираат тешки помисли. Ако те викаат на сослушување, значи, иако за лошо, мислат на тебе, им значиш нешто, се бара важно од тебе, а твое е што карактер си. Цврстиот никој и ништо не може да го скрши.

                        Еве пак повеќе денови не ме викаат на “следствие”.Размислувам за моите другари. Што прават и каде се сега? Дали и нив вака ги измачуваат како мене?

                        Добивам “покана” за “следствие”. Одам како секогаш со “девери”: еден пред, друг зад мене, а јас среде со рацете одназад.

                        Преведувачот Аристотели секогаш со мене беше љубезен, но овој пат поинаков е и иследникот, некако пољубезен. Си велам: “Евгениј применува друга тактика”. Ме прашува како се чувствувам. Му велам дека не сум добра, имам вртоглавица, главоболки, а и со очите не сум добра.

                        -Сакаш да читаш книги? – ме прашува.

                        -Да, тоа ми причинува задоволство! – веднаш му одговорив за да не се попишмани.

                        -Ама на руски јазик – ми вели.

                        -Можам да читам на руски јазик, бидејќи само неколку букви се различни од македонските, ама и нив ќе ги научам.

                        -Ќе добиеш белетристика – ми вели.

                        -Ги имам читано руските романи: “Маладоја Гвардија”, “Как закаљалас стал”, за Зоја Космодојмјанскаја, имам гледано и руски филмови со Скопје – редам јас, ама тој не ми верува дека сум гледала руски филмови со Скопје, односно тие не се прикажуваат во Југославија. Му велам дека тоа можат да го проверат преку нивната амбасада, а на партиската школа во Скопје за уредувањето на Советскиот Сојуз ни предаваше Густав Влахов, кој тука учеше, кај Вас, го читавме “Волоколамское Соше” и др.

                        Првпат овој пат мојот иследник ме именува со “Верочка”, велејќи: “Верочка ти в рјош”. Оттогаш ми се обраќаше само со “Верочка”, а протоколите ги потпишував со Евгенија Валева ана же Вера Николовскаја, односно со двете имиња и презимиња.

                        Тој ден иследникот Евгениј Константинович ништо не ме праша за разузнавачката дејност. Правејќи се дека заборавил да ме праша, ми вели од каде ми се шпениглите во јаката од блузата. “Останале уште од партизани таму закачени, па не сте ги забележиле досега при претресите. Ме оставаше повеќе време со преведувачот Аристотели Папуниди, кој ме советуваше: “Признај се зашто сега во Југославија веќе почнаа да дејствуваат партизански групи кои имаат за цел да го соборат режимот на Тито”. “Признав се како што беше, не можам да лажам, а што е и како е сега таму е друго” – му велам. Влезе иследникот и ми донесе две кутии цигари “Бокс” што се најниска класа.

                        Ме ослободи порано, а не како обично до 5 часот наутро. Всушност, јас не знаев колку е часот, тоа го заклучував врз основа на тоа колку време спиев по враќањето до наредбата “Падјом” во 6 часот.








                        © 2013 Microsoft
                        Terms
                        Privacy
                        Developers
                        English (United States)







































































































































































































                        © 2013 Microsoft
                        Terms
                        Privacy
                        Developers
                        English (United States)
                        "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                        GOTSE DELCEV

                        Comment

                        • George S.
                          Senior Member
                          • Aug 2009
                          • 10116

                          Dragi Prijateli na makedonskata zaednica,










                          Bi sakala da ve pokanam po tret pat da go odbelezime postoenjeto na makedonskoto uciliste vo Manly i da ja pokazeme nasata humanost povtorno kako i vo izminatite godini.

                          Naseto uciliste Braka Miladinovci ovaa godina ima sedum ucenici koi go izucuvaat makedonskiot jazik.



                          Bidejki brojot e mal, kako sabotno uciliste ne sme finansirani od stranata na NSW Department Of Education bidejki ucislistata na zaednicite vo Avstralija baraat brojkata na decata da e minimum 30.



                          I pokraj ova, nie so nesebicnata poddrska na makedonskoto naselenie vo Sydney i posiroko, uspeavme eve 4ta godina da go odrzime svoeto postoenje .



                          Im blagodarime i na roditelite koi sekoja sabota gi nosat decata, i na ucitelkata Keti Cipuseva koja im podaruva znaenje na decata koe ke im bide korisno vo zivotot ponatamu, so cel da gi zacuvaat svoite koreni i povrzanost so svoite najbliski vo Makedonija.



                          Ve pokanuvame na 25ti maj,Sabota od 7 -11 casot, vo Manly Community Centre 12 Wentworth street Manly, da ni se pridruzite na nasata zabava ispolneta so muzika i skromna lotarija .

                          Cenata na vleznicata e 25 dolari a Hrana I bezalkoholni pijaloci se obezbedeni. (BYO)

                          Decata se dobredojdeni.



                          Za onie koi nemozat da dojdat a sakaat da pomognat, mozat da doniraat na nasata smetka :

                          Braka Miladinovci Macedonian School of Manly



                          BSB 032373

                          Account number: 193139



                          Pozdrav ,

                          Gordana Klisarova

                          Makedonsko Uciliste Braka Miladinovci ,Manly















                          © 2013 Microsoft
                          Terms
                          Privacy
                          Developers
                          English (United States)
                          "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                          GOTSE DELCEV

                          Comment

                          • George S.
                            Senior Member
                            • Aug 2009
                            • 10116

                            Bernd Lucke interview: 'Why Germany has had enough of the euro'



                            The founder of Germany's first eurosceptic party tells The Telegraph why it is time to break up the euro – and why he is confident of dethroning Angela Merkel.




                            The founder of Germany's first eurosceptic party tells The Telegraph why it is time to break up the euro – and why he is confident of dethroning Angela Merkel.



                            By Harriet Alexander, and Jeevan Vasagar in Berlin

                            07 Apr 2013



                            At first glance, Bernd Lucke seems an unlikely character to be causing sleepless nights for the high command of the European Union.



                            Boyish-looking, softly-spoken and an economics professor, he is almost unheard of outside of his homeland, and far from a household name even within Germany.



                            In coming months, though, the mild-mannered academic from Hamburg may prove a far greater threat to the future of the European project than many more strident Euro-sceptics.



                            The 50-year-old’s breakaway political party is the first to challenge the previously unassailable orthodoxy that Germany must stay in the eurozone. And his newly-formed movement, the Alternative For Germany, is hoping in general elections this September to tap into the 25 per cent of voters who say they could envisage Germany without the euro.



                            His party is a direct threat to the fragile coalition of Chancellor Angela Merkel, who has largely underwritten the eurozone’s future by shouldering the bulk of bail-out costs for southern Europe. But after successive bail-outs of the likes of Greece and Cyprus – and little in the way of gratitude from the recipients, who have branded the Germans as “Nazis” for insisting that their generosity is accompanied by economic reform – the patience of many Germans has run out. The eurozone is now promoting strife, not unity, says Mr Lucke – and so it is time to quit.



                            “My reaction is that the euro splits Europe,” he said. “It is actually dividing the European nations as it involves a heavy economic burden on those countries.



                            “Many of Angela Merkel’s supporters will vote for us. And when she loses public support, this will be the end of her political life.”



                            Next weekend Mr Lucke will go to a Berlin hotel to hold the inaugural convention for his party, which he started just earlier this year. The convention has capacity for 1,300 supporters, and is already massively oversubscribed.



                            The party will have to collect 2,000 signatures in each of Germany’s 16 states to be registered as a party, and gain over five per cent of the vote to enter the Bundestag. But Mr Lucke, who spoke to The Sunday Telegraph ahead of next week’s conference, is more than confident of that.



                            Thoughtful and scholarly in manner, he does not fit the image of most Eurosceptic politicians around the continent, who typically tend to be boisterous and rabble-rousing. Unlike the Ukip leader, Nigel Farage, he makes no pretence to be a “man of the people” – indeed, he describes accusations that he is playing a “populist” card as a smear dreamt up by Left-wing academics.

                            But nonetheless, he is firm about the problems created by Europe, and convinced that in its current form, the European Union is fostering disunity, not harmony.



                            “The euro is not a currency under which the European project can prosper,” he said. “There is a division of Europe now and this is going to become bigger in the future, if we don’t stop this process and introduce more monetary flexibility for those countries who suffer the most.”

                            Is this a response to the northern European view that their work ethic is incompatible with that of the south?



                            “Yes,” he said firmly.



                            As such, Mr Lucke advocates a progressive “dissolution” of the eurozone, with southern European nations – Greece, Cyprus, Portugal, Spain, Italy – leaving forthwith. Even more controversially, he also recommends the same fate for France, leaving a rump eurozone of financially prudent Nordic nations that would likewise eventually dissolve as well.

                            “They (France) should leave and then we would be left with a much smaller eurozone, which could then perhaps exist for a longer period of time,” he said. “It could live on, or it could perhaps be dissolved after the southern European countries have left.”



                            Surely his position is not popular in Paris?



                            “I have actually heard that economists in France are keen on leaving the euro as they see the problems they are running into. I also think the Greek population would actually be quite happy about the stance we take, as we argue for debt reduction for them, rather than increasing the debt burden and pushing them into a corner.”



                            Chiming with British Euro-sceptics, Mr Lucke’s party also calls for less bureaucracy and the repatriation of many powers from Brussels. Competition policy, foreign policy, defence and banking regulation should remain at a European level, but most other decisions should be returned to national governments, he said.



                            “Germans have never had the opportunity to vote on major pieces of legislation, some of which have shaped the European Union and have shaped the common currency. They didn’t realise that the decisions taken by our parliament were sometimes grossly misguided.”



                            Germany is the largest contributor to the European Union and the driving force behind the single currency. It also holds the purse strings.



                            In 2011, the last year for which statistics are available, the country of 89 million put €7.5bn into the EU pot – compared with around €5bn from France and €4.7bn from Britain, the second and third biggest donors. In addition, though, Germany also contributes substantially more to the euro rescue fund, which is meant to prevent EU countries with financial problems from slipping into bankruptcy by providing such countries with favourable lending conditions. So far, Greece, Ireland, Portugal, Spain and Cyprus have tapped into the fund.



                            Given the significant contribution made by Germany, it is perhaps surprising that no serious eurosceptic party has emerged sooner. But Germans have long embraced the European project in ways that are different to attitudes in Britain; benefiting economically from a single market for their exports, and politically from being at the heart of a united Europe. Ever mindful of its Nazi past, Germany is wary of returning to its previous position as an economically powerful “outsider”.



                            Nicolaus Heinen, an analyst for Deutsche Bank, said: “There have been various Eurosceptic movements, who were not supported by society and therefore not successful. Due to the First and Second World Wars, there is a general understanding in German society that any attempt to be against the peaceful European integration project will end badly.



                            “But the Alternative for Germany party has had tremendous success in terms of membership so far. They already have 5,000 members and haven’t even had their founding convention.”

                            For Mr Lucke, his “road to Damascus” moment came in May 2010, when Germany agreed to bail out Greece, breaching the Maastricht treaty which stated that there should be no such bail out of other member states. Having been a member of Mrs Merkel’s centre-right Christian Democrat party for 33 years, he had a sudden crisis of faith.



                            “It communicated the feeling that governments were not bound by law, and it introduced a policy which was economically misguided.



                            “It made me feel homeless in my party. And it took me some time to realise this was a deeply-routed problem in my party, the CDU, and by 2011 I knew that I had to leave.”



                            A former World Bank adviser and father of five, Mr Lucke became the figurehead for a group of disillusioned German academics who form the core of his party. His team carefully screen all potential members in an attempt to weed out anyone who has been a member of Germany’s far-Right NPD.



                            By contrast, Mr Farage was last week publicly endorsed by the leader of the far-Right English Defence League, leading to a repeat of suggestions that Ukip was a potential bastion of extremism.



                            “We don’t want to be a populist party,” said Mr Lucke. “There are parts of the German media that try to communicate this idea that we are a Right-wing populist organisation, but we argue against that because I think we have serious and realistic goals. Not populist goals. We are dissatisfied voters of all major German parties who long for the dissolution of the euro.”

                            And the fledgling party is gaining support. A recent poll by Focus magazine showed that 26 per cent of Germans would consider voting for an anti-euro party. This figure rises to 40 per cent among those aged between 40 and 49.



                            Mr Lucke is realistic about his electoral chances, laughing off the suggestion that his party could actually rule Germany. But he could cause a headache for the established political figures.

                            Last week, as shoppers braved the cold on the streets of Berlin, there were clear signs of support for the movement.



                            Marius Maslowski, 50, an electronic goods repair man, said: “The people in Germany and France were not consulted when the euro was introduced. We were ruled by Brussels. In many respects, the euro wasn’t very well thought through.



                            “The crisis is worsened by countries that are in the euro, but people just want to live off benefits – like the southern European lands, Greece, Italy, Portugal – that’s well known. I would vote for a party that gave more control to national governments, more control of their budgets.”

                            Others aren’t so sure.



                            “I think the euro should stay, we should keep it,” said Ingrid Dreper, a 79-year-old retired secretary. “It was introduced because we didn’t want any more war. I find Merkel very intelligent. She thinks ahead and then she deals with things. The English are against Europe. But they are daft. It’s not going so well in England, is it?”



                            What does Mr Lucke think of British attitudes?



                            “I think it would be good for every country to have its own currency again, so I would not advise Britain to join the euro. I am sure there is no mood in Britain to do that,” he said.

                            And does he think the polls will bring him victory?



                            “If the current mood continues
                            until September, then yes, I am very optimistic.”
                            "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                            GOTSE DELCEV

                            Comment

                            • George S.
                              Senior Member
                              • Aug 2009
                              • 10116

                              Iran Considers “Annexing” Azerbaijan

                              April 11, 2013, by Giorgi Lomsadze







                              A group of Iranian lawmakers has begun drafting a bill on reattaching Azerbaijan to Iran by updating the terms and conditions of a 19th century treaty that ceded part of modern-day Azerbaijan and most of Armenia to Russian control.



                              The 1828 Turkmenchay Treaty ended the last war between Russia and Persia and paved the way for St. Petersburg to establish suzerainty over the South Caucasus. (Tehran already had given up its claims on Georgia in the 1813 Treaty of Gulistan.)



                              But the Iranians now argue that there was a critical detail in the fine print.



                              The treaty, they say, was valid only for 100 years and, therefore, the lawmakers’ logic goes,“re-annexing” Azerbaijan, Iran's northern next-door neighbor, is in order, Iran's government-run FARS news agency reported. Cities "lost" to the Russian Empire were supposed to be returned to Tehran just like "the British-Chinese deal over Hong Kong," the agency claimed.



                              Politicians in Baku were quick to counter that it is actually Iran that needs to hand over a chunk of its territory to Azerbaijan -- specifically, the northwestern border areas whose primarily ethnic Azeri residents make up about a quarter of Iran's population of roughly 74.8 million.



                              "Persians have always been in our bondage," asserted ruling Yeni Azerbaijan Party Executive Secretary Siyavush Novruzov, APA news agency reported.



                              The hostility between Tehran and Baku has been on a low simmer for years, though usually kept on the back burner. Despite periodic attempts at top-level diplomacy, claims to each other's territory, rivalry over Caspian Sea energy resources and alliances with each other’s arch-enemies (Israel and Armenia, respectively) keep the suspicions steadily bubbling.



                              In March, a group of Azeri Iranians who back secession and possible unification with Azerbaijan gathered in Baku; Tehran responded with a diplomatic note and then dusted off the Turkmenchay Treaty.



                              Its review, however, does not appear to apply to Iranian ally Armenia, also mentioned in the Turkmenchay Treaty.



                              In the South Caucasus, where virtually everyone has territorial claims -- stated or muted -- against everyone else, any look back at history can be a highly subjective and perilous exercise.

                              Both Russia and Iran consider themselves to be the liberators of the Caucasus, while the Caucasus peoples mostly see the two as invaders. So far, none of the countries concerned has learned that such conflicts are better left in the past. It's unlikely that the fight over the Turkmenchay Treaty will prove any different.





                              German minister shows map with Macedonia's name in Athens



                              Wednesday, April 03, 2013 1:12 PM



                              Athens, 3 April 2013 (MIA) - A German deputy-minister showed a map where Macedonia is shown with its constitutional name while elaborating over a meeting at the Greek tourism ministry, MIA reports from Athens.



                              After a meeting with Greek Tourism Minister Olga Kefalogianni, Federal Deputy Labor Minister Hans-Joachim Fuchtel showed a map where Macedonia is shown with the constitutional name and the abbreviation MK.



                              Minister Kefalogianni did not react to Fuchtel's move, which surprised those attending the event, report Greek media.





                              Patronage Politics Push Macedonia to a Precipice



                              A system of politics based on competing interests groups of patrons and clients - without common goals and now beset by an economic crisis - is heading towards collapse.




                              A system of politics based on competing interests groups of patrons and clients - without common goals and now beset by an economic crisis - is heading towards collapse.



                              Harald Schenker

                              Skopje



                              Macedonia is experiencing yet another of the many crises that have afflicted it during its little more than two decades of existence as a state.



                              Like all the others, this crisis has been provoked by a political class that has always been willing to subordinate its ethical values, and even legal standards, to one goal: that its leaders should prevail.



                              As a result, not only the political system but society itself is held hostage to the egos of a few leaders who consider the country their property and its people as a manoeuvrable mass, easy to manipulate and instrumentalise. And, unfortunately, this is the case. Macedonian society is too weak, fragmented and polarised to resist this behaviour.



                              When one talks of “leaders”, one should say groups, clusters of influential people, often well planted on both sides of the thin line that separates legality from crime.



                              As in all countries emerging from the collapse of Communism, a large percentage of Macedonia’s political class has emerged from the structures of the former regime, formed by people who possessed inside knowledge and access to large, often illicit, funds.



                              A second layer immediately formed beyond them, a larger group of less exposed and less charismatic persons, willing to enter the political game and profit from the power, influence and access to funds of the core group.



                              At the intersection of these two groups with the emerging market economy, which in turn is dominated by people who mostly made their fortunes by diverting public or state funds into their own pockets - theft, as it were - networks of interest-driven alliances formed across ideological differences. Serious crises in Eastern and Southeast Europe happen when these networks of interests clash, as in Romania this year.



                              Macedonian society has been organised around a few such networks and so have political parties. The reality is that there is neither a left nor a right on the political stage. The only differences should be over the pace and ways of financing government, as well as over degrees of cooperation with international political, economic and financial structures and mechanisms.

                              Logically, this should mean a national consensus about Macedonia’s priorities as it continues on its way towards European integration, following the model pursued by the Baltic states during their accession period. But in Macedonia the opposite is the case.



                              No consensus exists on any issues across the political and ethnic divides. Instead, what is characteristic is the fierce character of the political controversy, which often degenerates into real battle, even costing lives.



                              Since it cannot be about ideas, this controversy must be about something else. And this something is easily identified as influence. Exercising influence is costly, so it is about resources as well. And to secure the necessary resources and the influence, it helps to be in power.



                              And those in power are expected to share their resources, at least a small percentage of them. The essence of clientelism is to keep people dependent, with lots of promises, partially fulfilled. For the rest, blame the enemy and produce more promises. But ask for services in exchange. Some of these services consist in being the troops needed for the battles.



                              Clientelism-based systems are conservative, striving to preserve the status quo as long as possible. To this end, almost any means are legitimate. Macedonia’s system is genuinely anti-reform oriented on all levels. A top-down chain of command rests on an inert, hyper-inflated state administration, in which belonging to a network is much more important than qualifications, since the network is the only job guarantee.



                              The only revolutionary act, in terms of trying to overthrow an existing strong patronage group occurred in the conflict of 2001.



                              The most tangible effect was the violent replacement of the Democratic Party of Albanians, DPA, as the leading patron among the ethnic Albanian community in Macedonia by a new formation, the Democratic Union for Integration, DUI.



                              The Ohrid Framework Agreement proved to be the perfect instrument to cement the DUI’s hold on power, as it entailed the opportunity to employ thousands of people in the state administration, thus creating an unprecedented network of intertwined interdependences.

                              A decade on, this network still works in favour of a small group around the party leader, Ahmeti, and the opposition has almost been annihilated by exclusion.



                              Following the clientelist logic, the DUI leadership has turned into a conservative patron, seeking to preserve the support from its clientele at any cost. The current dysfunctional coalition with VMRO-DPMNE is one indicator of this attitude. The other indicator is the desperate attempt to create a discourse in which the DUI is identified with the Albanian nation.



                              Through an absurd symbiosis of Skenderbeg and Adem Jashari, this patronage group attempts to monopolise the Albanian national narrative in Macedonia in order to legitimise and cement its network and the activities emerging from it, by tying a majority of the Albanian population into its network.



                              So far, this has worked, although the ideological construction is pretty shaky, especially because it has no real local anchorage.



                              What we are witnessing in Macedonia is the beginning of the decay of one group in power, because it cannot sustain the level of resources needed to satisfy its clientele. The main problem is an ambitious project, driven by personal hubris and the wish to make history.



                              Both the redefinition of Macedonian identity as an allegedly Antique one and the closely linked “Skopje 2014” project, redefining the look of the Macedonian capital to fit this ideology, have produced dependencies and worked in favour of the patrons and the clientele. But the cost is too high to be sustained in times of recession.



                              It is thus not surprising that there is nervousness on the horizon. While the government has to seek short-term loans from private banks, the economic crisis is worsening. Feeble attempts to disguise the crisis by calling it a “positive recession”, as the director of the national bank did not long ago, are bound to fail. A recession is a recession.



                              The group in power has mobilised a large part of the population and alienated and polarised the rest with three items: national paranoia, delusions of national grandeur and an economic bubble based on construction and employment in the state administration.



                              The national paranoia element, making people believe that Macedonia is surrounded by enemies, takes the “name” conflict with Greece and the incapacity and unwillingness of the international factor to end it, and turns it into a discourse of “us against the world”.



                              But only great nations can take on this fight. The second element of the construction kicks in here: the creation of a “grand nation” narrative. It is not enough to be a Slavic nation among many others, especially when small in numbers.



                              The symbiosis of a biblical nation with Antique roots is the result. Simple, compelling, adding the transcendent, religious element to a long pedigree, it is the perfect mix for the creation of a myth of a chosen people.



                              If one adds in the massive construction drive, conducted with state subsidies or direct financing, and the large numbers of persons of questionable qualification who have found a safe seat in the state administration, this should do to keep the masses content for a while. It is dangerous, though, when the bubble bursts. Hence the nervousness of the leading group.



                              On the other side of the barricade is an opposition that has never functioned as such. They have the attitude of rightful landlords who have been kicked out by ungrateful tenants.



                              There is a certain logic to their attitude. During the first almost entire decade of its rule, the now oppositional patronage group around the Social Democrat leader, Branko Crvenkovski, laid the foundations of the prevalent governing style in Macedonia.



                              Large parts of social property were privatised into the hands and pockets of a few, creating a legal basis for the power groups that emerged from the collapse of Yugoslavia and a permanent financial basis for the newly formed party.



                              The patronage group underwent a few processes of erosion and had to make the party undergo a facelift, but in essence the inner circle has persisted, waiting for its chance to regain power. This explains the arrogance and cynicism of this self-styled elite as well as its refusal to reform itself.

                              In six years of opposition in splendid isolation, the group around the SDSM leadership has allowed the topics and pace of the political race to be dictated by the governing group, acting only as a corrective to government policies.



                              The opposition has failed to come up with its own narrative, opposing the government’s strong, populist discourse. While the governing patronage group has created and imposed a new national narrative, based on exclusion, confrontation and an invented past, the opposition has taken refuge in denial.



                              This is not surprising, when we look at political parties as a constitutive part of conservative clientelist patronage groups. A new discourse would put existing dependencies in danger, shaking up existing and functioning ties.



                              From this perspective, and ignoring several subgroups as well as regional inter-dependencies, Macedonian society looks like being held hostage by three large clientelist and conservative patronage groups, without a system of checks and balances.



                              Thus it is no surprise that the political system is marked by structural decay, or that the political confrontation is between leaders and their troops rather than between opposing ideas competing for the common good. When the political fight is left to warlords, it is not surprising that there is no respect for laws or civil liberties. Rules are made for those who are under them, not for the rulers.



                              The present parliamentary system was created about a decade ago in perfect harmony of the dominant political parties and an ignorant international community. Changing from a mixed system to a proportional system of closed party lists dealt parliamentary democracy a blow.

                              Instead of investing citizens with the power to control their MPs and their work in specific constituencies, it created a parliament in which issues are not debated, but in which party soldiers carry out tasks set by their leaders. Though elected by the people, they do not report to them. There is no structural communication between the sovereign, i.e. the citizens and their legislative.



                              Today, parliament is merely a machine producing the web needed to sustain the clientele groups and to keep them loyal to their patrons.



                              Recent events in and around the parliament in Skopje illustrate this situation. The highest institution of democracy, sometimes referred to as a temple, has been desecrated several times in the last 20 years but never to this degree.



                              Neither action that occurred there can be morally, ethically or legally justified: trying to prevent parliamentarians from entering the main hall; police using force to remove parliamentarians and journalists from parliament; sitting passively or even applauding instead of trying to stop the violence. The conduct of parliamentarians over the last decade has often been beyond any standards of decency or professionalism, but these events were without precedent.



                              One should not present a fake balance here: government institutions, in this case the President of the Parliament and the Minister of Interior are responsible for the proper implementation of laws and are to be held responsible when laws are broken under their command.



                              But the point is that the Macedonian democracy has been trampled upon again by two of the three power centres, while representatives of the third, who were not stakeholders in the confrontation, participated in the trampling exercise through passivity.



                              Regardless of who is in power or in opposition, mobilising the mob and encouraging a physical confrontation with an uncertain outcome point not only to irresponsibility but to a deep disrespect for the highest authority in a democracy: the citizens. Again, following the logic of the patronage groups, this is hardly surprising.



                              And since the new role model for ambitious leaders in East and Southeast Europe seems to be Russia’s Vladimir Putin and his autocratic style, it come as no surprise that his KGB-era tactics find an application here as well.



                              Organizing fake parties and associations and mobilizing the state administration and the other clientele groups to demonstrate against the opposition from a position of power is against all principles of democracy.



                              Protests are the tool of the powerless, the only tool of those who cannot make their voice heard in the institutional setup. Usurping this democratic right is usurping the democratic system. This is what Putin’s style is about and this is unacceptable in a country that claims to be part of the European family.



                              The question is how and whether Macedonia can extricate itself from this decay of democratic values and stop itself from becoming a failing structure, slowly sliding into an unmanageable situation.



                              For one, the political space has to be opened for new forces. Society has to find the strength to do away with the patronage groups, overcome ethnic division and think of politics as a competition of ideas if not ideologies.



                              It has to find the strength to tolerate competing and alternative narratives and create a real opposition to this ransacking of the country by patronage and clientelism. It has to take the initiative from the patronage groups and bring it to the centre of society, to the people.



                              It has to start a genuine discussion about the core values of Macedonian democracy and the state, and about a nation-making process beyond boundaries of ethnicity or provenience. It has to turn into an open society. To do all that, it needs to educate itself properly.



                              For all this it needs international friends by its side - not with money for projects that only go into the clientele system, but providing genuine advice and assistance - not to those who think they are the elite, but to the whole of Macedonian society.
                              "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                              GOTSE DELCEV

                              Comment

                              • George S.
                                Senior Member
                                • Aug 2009
                                • 10116

                                Macedonia carefully watching military pact between Serbia and Russia







                                Recently Russia and Serbian signed an agreement in which the Balkan nation received an "Observer" status in the CSTO military alliance.


                                Moscow's extended hand was accepted by Belgrade. Observer status is the last step before a nation becomes full member.


                                Russia sits at the top of the CSTO, in similar way as the US sits on top of NATO.
                                CSTO so far encompasses nations from the old soviet block who saw NATO as a threat since the western military alliance continues to exist despite the end of the cold war and the Warsaw Pact.
                                Current members of the CSTO are Armenia, Belarus, Kazakhstan, Kyrgyzstan, Russia, Tajikistan, while observers are Serbia, and somewhat surprisingly Afghanistan who despite having massive NATO presence, the Government in Kabul decided to become an observer with the CSTO. That says something about what NATO has done to the country.

                                Croatian media scolded the move, with Zagreb based "Jutarnji List" commenting 'Serbia became part of the Warsaw Pact'.


                                Belgrade based "Kurir" appeared thrilled at the news, claiming the Russians will now deploy their anti-rocket shield in Serbia.


                                Macedonian analysts believe the move was wise by the Serbs, as they will gain wide open access to both Eastern and Western markets, at the same time securing their military alliance.
                                Military strategist (B. Markovski ret.) says Moscow will cement their position in the Balkans and remove as many countries from NATO's bear hug as they can.


                                Although ideologically Macedonia ought to be with NATO, the country must be very careful and observe what is happening in the region and look at alternative solutions in order to secure its safety and join a military alliance.

                                - It seems that Belgrade, although persistent in declaring its military neutrality, is seriously considering entering a military alliance.


                                On the other hand, Macedonia in case of such scenario must quickly enter a military alliance without any issues created by Greece with the name dispute - says Markovski.
                                He explains that Serbia will de facto become the carrier of Russian economical and military interests in the wider region, and Macedonia should absolutely know its place in all this.

                                - I don't see drastic change from dominant US to dominant Russian influence in this region, however the latest transformations will certainly have an impact on the region and Macedonia - explains Markovski.


                                - As a country we must keep all options open. We are witnessing an ongoing, 20 years of torture with our EU and NATO integration, where NATO agrees with Greece that we must change our name to become a 'member'. We ought to review whether it's in our best interest to go in NATO or look at the alternatives - concluded Markovski.
                                "Ido not want an uprising of people that would leave me at the first failure, I want revolution with citizens able to bear all the temptations to a prolonged struggle, what, because of the fierce political conditions, will be our guide or cattle to the slaughterhouse"
                                GOTSE DELCEV

                                Comment

                                Working...
                                X